Живот пише драме

ОПЕРАЦИЈА ПОД СНЕГОМ

Под ударцем чекића делић једне стене одлетео је и као метак забио се право у десно око геолога. Рис је испустио чекић, заурлао, јурцао около држећи се за главу.

Тешко да постоји нешто јужније од Земље краљице Мод, дела Антарктика. Тамо је некада постојало насеље Модхајм, истраживачка станица од неколико склепаних барака. Педесетих година прошлог века била је седиште четрнаесторице истраживача норвешко-британско-шведске експедиције, потпуно покривена снегом и ледом.
    Један од њих био је геолог Алан Рис. Почетком марта 1951. године задесио се на планинама удаљеним 320 километара југоисточно од Модхајма. Разбијао је камен како би сакупио узорке. Под ударцем чекића делић једне стене одлетео је и као метак забио се право у десно око геолога. Рис је испустио чекић, заурлао, јурцао около држећи се за главу. Другови су некако успели да га смире и брже-боље врате у базу.
   Око до вечери никако није бивало боље. Неко из екипе дао му је средство за умирење из прибора за прву помоћ. Једва да је помогло. Онда су се сетили Овеа Вилсона. Овај двадесетосмогодишњак био је несвршени студент медицине, који је помагао око повреда и сличних невоља. Међутим, и он је био негде далеко у планинама, а из штаба нису могли да га дозову. Следећих осам дана наликовало је на агонију. А онда се Вилсон вратио.

Прегледао је Риса приручним средствима – лупом, под светлом буктиња у замраченом шатору. Око је већ почело да зараста, бол је уминуо. Вилсона је бринуло то што је Рис био готово слеп на то око. А каква год да је повреда, ништа више није могло да се учини у удаљеној бази. Или можда јесте?
   Будући лекар надао се да ће природа сама да се постара за повреду. А и у мањку су с људима. Рис га је преклињао да га прогласи способним и врати на посао. Вилсон је поклекао. Геолог се вратио у потрагу за узорцима.
   Једанаест недеља касније Рис је поново дошао у базу. Вилсон га је прегледао. Био је потпуно слеп на десно око, а инфекција никако није пролазила. Лекар се плашио да ће повреда узроковати одумирање здравог ока, па ће Рис потпуно да ослепи.
   Вилсон није знао шта да ради. Тражио је и добио радио-везу с једним од најбољих очних лекара у Шведској. Овај га је посаветовао да у око стави петнаест капи атропина дневно, што је Вилсон и сам знао. Данима није било ни најмањег бољитка. Плашио се и да помисли на то да повређено око мора да се извади. И то брзо.
   Ово би био изазов и за искусног хирурга, а не за студента, хиљадама километара удаљеног од цивилизације. На факултету је учио нешто о хирургији, чак изводио неке мање захвате, али увек уз помоћ искусног хирурга. У бази није имао ни најосновније инструменте. Додуше, имао је нешто што је и те како помагало. Умео је да импровизује, а у слободно време правио је разне корисне стварчице од одбачених делова опреме. Још једном је упутио поруку професору у Шведску, затражио детаљна упутства. И добио их је, брзо.

Вођа експедиције, капетан Џон Гивер, сагласио се да захват таје од Риса колико год могу, као и да не обавештавају оне људе који у њему не учествују. А то је био тежак задатак, с обзиром на то да су у баракама живели као породица.
   Испоставило се да нико у бази никада није видео било какву операцију. Ипак, Вилсон је морао да изабере сараднике. Усредсредио се на оне познате по хладнокрвности. Тако је главни геолог Рутс постао његов помоћник, фотограф Халгрен анестезиолог, а глациолог Шајт инструментарка. Радиста Рогстад требало је да пази на крвни притисак, а метеоролог Лилеквист на пулс. Овај последњи имао је да прати цео захват и укаже ако му се учини да нешто није у реду.
   Вилсон је нацртао скицу ока, објашњавао им шта им је чинити. Учио их је како се држе инструменти, потом како се води рачуна о притиску. Анестезиолог је добио прве лекције из свог новог заната.
   Вежбали су у тајности. Халгрену је одједном прорадио порив да колегама у бази даје инјекције витамина. Рутс је непрестано вежбао покрете за које је знао да ће бити неопходни током захвата. Вилсон је прибегао старом хируршком трику: везао је комад конца за мали прст и покушавао да веже чвор користећи палац и кажипрст. Остало је само да набаве инструменте. Односно, да их направе.
    Вилсон и Рутс направили су од челичне жице нарочите кукице којима су могли да повуку и закаче мишиће ока. Поставили су их у држаља зубарских инструмената и причврстили цементом за попуњавање зуба. Од табле алуминијума направили су хватаљку. Овим грубим инструментом могли су да држе капке размакнуте. Маска за кисеоник направљена је од резервних делова за моторне санке. Вилсон је од чаршава сашио хируршка одела.

Био је 18. јул када је Вилсон обзнанио Рису шта га чека. Овај је једино успео да прозбори:
    – Нисам мислио да је тако лоше.
    Вилсон му је показао поруку очног лекара из Шведске. Предочио да је једино решење да се повређено око извади. Рис је дубоко удахнуо и пристао. Није имао избора. Загледао се у Вилсона и питао да ли је сигуран да може то да изведе. Када је овај климнуо главом, Рис је само питао када ће да раде и, уместо локалне, затражио тоталну анестезију.
   Те вечери гонич паса направио је операциони сто од санки. Отапали су снег навелико, како би имали довољно воде. У тим пословима прошла су следећа два дана. Од ране зоре, 21. јула, Вилсон и његови сарадници вежбали су последњи пут. Сто је припремљен за захват, около постављене јаке фотографске лампе, а изнад јака стона лампа.
    Будући лекар опрао је руке, а за њим и остали. Навукли су рукавице. Неко је увео пацијента у „салу”. Једва је ходао од инјекције морфијума коју је добио нешто раније. Сви су ћутали, једино је Рис успео да прозбори да је насмрт преплашен. Потом је легао на сто.
    Анестезиолог је пажљиво убризгао још мало морфијума. Сви су пратили како геолог  пада у сан. Вилсон му је раширио капке. Окружио је око газом. Тренутак пре него што је почео захват, склопио је очи и још једном у глави прошао поступак. Тек онда је затражио први инструмент.

Операција је потрајала два и по сата. Око је извађено. Риса су однели у кревет. Вилсон је сатима седео уз узглавље. Одједном, пулс пацијента је скочио. Инјекција га је вратила на уобичајену вредност. Вилсона су сменили други. Мењали су се на два сата.
   Лекар је био уз Рисову постељу када је овај на тренутак дошао себи. Промрмљао је:
   – Докторе, још нисам заспао.
   – Већ си оперисан, све је у реду.
   – Да ли си сигуран? Скроз сигуран?
   Онда је поново утонуо у сан.
   Следеће вечери окружили су га учесници експедиције. Донели су најбољу храну из магацина. Покушавали су да се шале, али се видело да је то некако на силу. Сви су знали да мора да прође макар два месеца да би се потврдило да је захват успео.

Два дана касније, Рис је био на ногама. Радио је с повезом преко ока. До септембра било је јасно да је импровизовани захват под снегом успео. Рис се вратио чукању по стенама. Додуше, сада је носио заштитне наочаре.
    Вилсон је радио-везом јавио све појединости захвата и опоравка. Када је, пет месеци касније, допловио брод за снабдевање, у товару је било и неколико пари вештачких очију. Испоставило се да једно савршено одговара Рису. Вилсон га је ставио наместо правог, у очну шупљину. Када би Рис померио лево око, мрдало се и оно вештачко. Не превише, али се померало. То је значило да је лекар приликом операције спојио мишиће ока на прави начин. Рис је био спреман за дуго путовање кући.