Живот пише драме

ОМА И АНА

Две најбоље другарице растале су се 1925. године да се никада више не виде. Остала је само једна фотографија с потписом. И судбина која их је на невероватан начин повезала.

Читајући новине 23. јануара 2001. године, наишао сам на текст под насловом „41 начин да се забавите ове зиме”. Под бројем 12 писало је: „Нађите на карти родни град своје мајке, затим родни град своје баке”. Међу илустрацијама текста била је и мајушна мапа страних места са именима која сам једва умео да изговорим. А у средини мапе видео сам град Леварден.
    Кичмом су ми прошли жмарци – то је било место на северу Холандије где је рођена моја мајка! Као и њена мајка, моја бака. Моја друга бака родила се нешто даље, у Гронингену, али то је било предалеко да би стало на сићушну мапу. Животи моје две баке били су испреплетани на веома необичан, готово невероватан начин.
    Много пре него што се моја бака по мајци Ома Јантје удала и добила децу, њена најбоља другарица Ана Дрексхахе поклонила јој је своју фотографију снимљену на веранди њене куће. На полеђини је написала: Ана, 1925.
    – Зашто ми дајеш ову слику? – питала је Ома Јантје.
    – За успомену. Ускоро одлазим далеко и можда се никад више нећемо видети! – одговорила је Ана.
    Неколико недеља касније Ана је своје ствари спаковала у велики ковчег, возом отишла у Амстердам, а одатле паробродом за Батавију, садашњу Џакарту, у Холандској Источној Индији. То је било много пре него што је та острвска земља добила име Индонезија. На растанку је обећала мојој будућој баки да ће јој писати и да ће се вратити кући ако тамо не буде задовољна. Али, никад јој се није јавила.

Ома је Анину фотографију ставила у албум и понела га са собом када је 1952. године дошао ред на њу и њену породицу да путују за Амстердам и одатле паробродом за Канаду, где су се настанили у Едмонтону у брдовитој Алберти. Тамо је Ома ставила албум на полицу с књигама одакле га је 1983. године случајно узео мој отац и почео да преврће стране и гледа старе фотографије.
   Тек тада је Ома сазнала шта се догодило с њеном најбољом другарицом из младости Аном. Стигла је бродом у Батавију да би се удала за човека кога није ни познавала. Он је био богати Холанђанин, удовац, који је од младости живео у садашњој Индонезији. Анину слику видео је урамљену код пријатеља. Ана је била веома лепа, свидела му се и он јој је написао писмо предложивши да јој плати пут до Батавије како би се упознали, а она ће одлучити да ли да се уда за њега. Уколико јој се не допадне, платиће јој повратак кући у Холандију.
    Када се Ана искрцала у луци Семаранг, чекао ју је висок, снажан мушкарац од тридесет две или три године, с брковима, плавокос и лепих плавих очију. Чим га је погледала, Ана је знала да ће се за њега удати.

Јоханес, тако се звао Анин муж, спадао је у холандско високо друштво које је владало Индонезијом већ 300 година. Био је власник више предузећа чији су послови цветали. Становао је у граду Малангу, на острву Јава, на великом поседу у раскошној кући с послугом, куварима и баштованима.
    Ану је највише дирнуло Јоханесово тужно лице. Он је био сироче, остављено чим се родило, одрасло у великом сиротишту у Амстердаму. Ана је одлучила да с њим заснује породицу. И, родила је шесторо деце, једну девојчицу и пет дечака. Сви су, као и родитељи, били плавокоси и плавооки.
    Током Другог светског рата, 1942. године, Јапанци су заузели Индонезију. По целој земљи осванули су велики плакати са два огромна плава ока. На њима је писало: „ОЧИ НЕПРИЈАТЕЉА”. Сви становници Индонезије пореклом са севера Европе покупљени су и отерани у концентрационе логоре. Јоханес, Ана и њихова деца упућени су у један такав пренасељен логор. У збрци приликом раздвајања мушкараца и жена Јоханес је нестао и Ана га више никада није видела нити сазнала шта се с њим догодило. Она је послата у логор на обали, близу Семаранга, заједно с кћерком и два млађа сина. Три старија смештена су у логор за мушкарце удаљен од женског неколико километара. Како су сви радили на пољима, виђали су се издалека и једнк другима махали.
    Ана је у том логору умрла од глади и исцрпљености у августу 1945. године, неколико дана пре него што су га савезничке снаге ослободиле. Своје ионако бедне оброке пиринча и воде давала је деци, сматрајући да је храна потребнија њима него њој. Сва њена деца преживела су логор, мада једно на једвите јаде. То је био њен трећи син Арен, мршав дечак немирне, разбарушене косе. Он је тако често имао нападе астме да су сви мислили да ће у логору умрети међу првима. Преживео је.
    Када су, после рата, Анина деца упућена на Цејлон (данашња Шри Ланка), Арен је био сама кост и кожа. Из логора за избеглице послати су у Холандију, где су брзо научили да никоме не причају о ономе што су преживели.
   Арен је радио као фото-репортер. Сит бедног живота у Холандији, у Амстердаму се 1952. године укрцао на брод за Халифакс, у Канади, одакле је возом стигао у Едмонтон у Алберти. Ту се упознао и спријатељио с многим другим холандским исељеницима и ишао с њима у цркву.
У цркви га је приметила једна госпођа која је имала шест кћери, неколико близу година за удају. Није знала ко је он осим да се бави фотографијом. „Зашто га не би позвала код нас на кафу?”, питала је своју најстарију кћерку. Ова је само слегла раменима јер је Арен није занимао. Али, допао се млађој кћери Амелији која му је уручила мајчин позив.
    Арен је постао њихов редовни гост на суботњој преподневној кафи. Амелија је мислила да он долази због њене старије сестре, али се ускоро уверила да долази само због ње. Почели су да се забављају и три године касније су се венчали. Следеће године родило им се прво од осморо деце. Ја сам био треће.
    Мој отац пио је безброј пута кафу у родитељској кући моје мајке Амелије и све до 1983. године није међу књигама ни приметио стари албум с фотографијама. Тог једног дана случајно га се машио и почео да га листа. И наишао је на слику младе девојке.
   – Ово је моја мајка! – рекао је кријући запрепашћење.
   – Није – одговорила је моја бака Ома. – То је моја другарица Ана Дрексхахе која је 1925. године отишла у Индонезију. И никад нисам сазнала шта је с њом, ниједном ми се није јавила. Погледај – бака је извукла слику из албума и окренула полеђину – сaма је написала своје име и годину!
   – То је моја мајка Ана Дрексхахе, то јој је било девојачко презиме – одговорио јој је мој отац Арен.
Моја бака Ома Јантје гледала га је у чуду. Увек се питала шта је било с њеном другарицом и тек сада је, после 58 година, то сазнала. И била је и тужна и срећна: Анин син постао је њен рођени зет!
   Бака је убеђена да је у то судбина умешала прсте.