За читање и уживање – Ги де Мопасан

ОГРЛИЦА

Била је то једна од оних лепих и љупких девојака које су се, као неком омашком  судбине, родиле у чиновничким породицама. Није имала мираза, па ни наде, нити какве могућности да се с њом упозна неки богат и угледан човек, те је пристала да се уда за једног малог писара Министарства просвете.
    Била је једноставна, пошто се није могла кинђурити, и веома несрећна као да је била искључена из друштва, јер за жене нема ни класе ни расе, а њихова лепота и њихова љупкост служе им уместо племенитог порекла и породице. Њихова урођена финоћа, нагон за отменошћу и гипкост њиховог духа једина су њихова хијерархија, те се девојке из народа с тим особинама изједначују с највећим госпођама.
    Непрестано је патила јер је осећала да је рођена за сваку нежност и сваку раскош.  Патила је због сиромаштва свог стана, због голих зидова, због отрцаних столица и ружноће тканина. Њу су мучиле све те ствари које нека друга жена њеног сталежа не би ни приметила. Кад би погледала малу Бретонку, која је водила њихово скромно  домаћинство, душу би јој обузело горко жаљење и утонула би у неостварљиве снове. Сањала је о тихим салонима обложеним источњачким тапетима, осветљеним високим бронзаним свећњацима, с двојицом високих слугу у кратким панталонама који спавају у широким наслоњачима пошто су задремали од загушљиве топлоте ливене пећи. Сањала је о великим салонима застртим старинском свилом, с одабраним намештајем на ком се налазе ситне украсне стварчице од непроцењиве вредности, и о малим, лепо намештеним салонима удешеним за разговор у пет сати с најприснијим пријатељима,  с познатим и радо виђеним људима, за чијом пажњом чезну и жуде све жене.
   Кад би увече села за округли сто на ком се не мења столњак по три дана, према мужу који би скинуо поклопац с чиније и рекао с изразом усхићеног човека: „Ах, да добре чорбице! Нема ничега бољег од ње...”, она би сањала о финим вечерама, о блиставој сребрнарији, о тапетима на зидовима с мноштвом древних личности и чудних птица усред неке чаробне шуме; сањала би о изврсним јелима која се доносе у дивним чинијама, о ласкавим речима изговореним шапатом које она слуша са осмехом  Сфинге, док у исти мах једе ружичасто месо пастрмке или крило угојене кокошке.

Није имала ни хаљина, ни накита, ничега. А волела је само то; осећала је да је створена за то. Толико би желела да се допадне, да јој завиде, да је примамљива и да се отимају о њу!
    Имала је једну богату пријатељицу, другарицу с којом се васпитавала у манастиру, али више није желела да је посећује пошто је много патила кад се враћала кући. И плакала је по читаве дане од бола, од жаљења, од очајања и беде.
   Једне вечери дође њен муж с поносним изразом лица и с једном широком ковертом у руци.
   – Држи – рече јој – ево нешто за тебе.
   Она брзо поцепа коверат и извади из њега штампану позивницу на којој су биле ове речи:
   „Министар просвете и госпођа Жоржа Рампоноа моле господина и госпођу Лоазел да изволе провести вече у дворанама Министарства у понедељак 18. јануара.”
   Уместо да то прихвати с одушевљењем, као што је очекивао њен муж, она љутито баци позивницу на сто и прошапута:
   – А шта ће ми то?
   – Ама, драга, ја сам мислио да ћеш бити задовољна. Никуда не идеш, а сада ти се  указује прилика, и то лепа прилика! Позивницу сам добио с грдном муком. Сви је желе, многи је траже, а већина чиновника је не добије. Тамо ћеш видети сав званични свет.
   Она га је љутито гледала и нестрпљиво му рекла:
  – А у чему мислиш да идем тамо?
   Он није ни мислио на то, те промуца:
   – Па, у хаљини у којој одлазиш у позориште. Чини ми се да је врло пристојна...
   И заћута запрепашћен, ван себе кад виде како му жена плаче. Две крупне сузе сливале су јој се с крајева очију ка крајевима уста. Он промуца:
   – Шта ти је? Шта ти је? Али, она савлада бол с великом муком, па му одговори спокојним гласом бришући мокре образе:
   – Ништа. Само, ја немам хаљине, па, према томе, не могу отићи на тај пријем. Дај позивницу неком свом колеги чија се жена може лепше обући него ја.
   Био је тужан, те настави: – Де, да видимо, Матилда, шта би коштала пристојна хаљина коју би могла да обучеш и којом другом приликом – нешто врло једноставно?
    Она је размишљала неколико тренутака срачунавајући, а и помишљајући колико може да затражи без страха да је штедљиви писар сместа не одбије с узвиком уплашеног човека.
    Најзад му одговори, устежући се:
   – Не знам тачно, али ми се чини да бих са четири стотине франака могла изаћи на крај.
   Он је мало побледео зато што је баш толико оставио на страну да купи пушку како би идућег лета могао да иде у лов у нантерску равницу с неколицином својих пријатеља који су тамо недељом ловили шеве. Ипак јој рече: – Добро. Даћу ти четири стотине франака, али гледај да набавиш лепу хаљину.
    Ближио се дан пријема, а госпођа Лоазел је била тужна, брижна, неспокојна. Међутим, њена хаљина била је готова. Муж јој једне вечери рече:
   – Шта ти је? Некако си ми чудна од пре три дана.
   А она му одговори:
   – Тешко ми је што немам никаквог накита, никакав драги камен, ништа да ставим на хаљину. Изгледаћу бедно. Више волим да не идем на тај бал.
   Он прихвати:
   – Закитићеш се природним цвећем. То је врло отмено у ово годишње доба. За десет франака добићеш две-три дивне руже.
   То јој није никако ишло у главу.
   – Не... за жену нема већег понижења него кад изгледа сиромашна међу богатим женама.
   Али, њен муж узвикну:
   – Баш си луда! Иди код своје пријатељице, госпође Форестје, па је замоли да ти позајми свој накит. Ти си се прилично спријатељила с њом, па можеш то да учиниш.
   Она повика од радости.
   – Истина. Нисам ни мислила на то.

Сутрадан оде пријатељици и исприча јој у каквој је невољи. Госпођа Форестје приђе свом орману с огледалом, узе једну широку кутију, донесе је и отвори, па рече госпођи Лоазел:
    – Изабери, драга моја.
   Она најпре угледа гривне, па једну огрлицу од бисера, па један млетачки крст од злата и драгог камења, дивно израђен. Гледала је у огледалу како јој стоји тај накит, колебала се, тешко јој је било да га остави, да га врати. Једнако је запиткивала:
    – Немаш ништа друго?
    – Та имам. Потражи. Не знам шта може да ти се свиди.
   Она одједном нађе дивну огрлицу од дијаманата у кутији од црног сатена и срце јој залупа од прекомерне жеље. Дрхтале су јој руке кад ју је узела. Стави је око врата, преко хаљине с високом крагном, и стаде одушевљена сама собом. Затим запита, колебајући се, обузета зебњом:
   – Можеш ли да ми позајмиш ово, само ово?
   – Та могу, дабогме.
   Она се обисну о врат пријатељици и пољуби је с одушевљењем, па побеже са својим благом.
   Дође дан пријема. Госпођа Лоазел имала је много успеха. Била је лепша од свих, отмена, љупка, насмејана и луда од радости. Посматрали су је сви мушкарци, распитивали се о њеном имену и гледали да их неко представи. Сви чиновници из министрова кабинета желели су с њом да одиграју валцер. Пала је у очи министру.
    Играла је с одушевљењем, са заносом, опијена задовољством, не мислећи више ни на шта, у тријумфу своје лепоте, у поносу због свог успеха, у неком облаку среће од свег тог клањања, од свег тог дивљења, од свих тих пробуђених жудњи, од те потпуне победе што толико годи женском срцу.
    Отишла је око четири сата изјутра. Муж јој је од поноћи спавао у једном малом   празном салону, с тројицом господе чије су се жене прилично забављале. Он јој преко рамена пребаци огртач који беху понели за излазак – скромни огртач за сваки дан који је био тако сиромашан да је одударао од лепе балске хаљине. Она то осети, па зажеле да побегне, да је не би запазиле остале жене које су облачиле раскошне бунде.
    Лоазел ју је задржавао:
   – Ама, чекај! Назепшћеш напољу. Сад ћу узети фијакер.
   Али га она није слушала, већ је брзо силазила низа степенице. Кад су изашли на улицу, нису нашли кола, те их почеше тражити дозивајући кочијаше који су пролазили у даљини.
    Пођоше ка реци изгубивши сваку наду, дршћући. Најзад на кеју наиђоше на двоја од оних кола која се у Паризу виђају само ноћу, као да се дању стиде свог бедног изгледа.
    Довезоше се до куће у Улици Мученика, па се с тугом попеше у стан. За њу је све било завршено. А он је мислио да сутра мора отићи у министарство у десет сати.
   Она пред огледалом скиде свој огртач којим беше увила рамена, не би ли се још једном видела у свој својој лепоти. Али, одједном врисну. Око врата више није имала огрлицу од дијаманата.
   Муж јој се беше упола свукао; он је запита:  – Шта ти је?
   Она му се окрете избезумљена:
   – Ја... ја... нема огрлице од дијаманата госпође Форестје.
   Он се усправи, ван себе од запрепашћења:
   – Шта! Како! То није могућно!
   И почеше да је траже по наборима хаљине, по наборима огртача, по џеповима, свуда.
   Не нађоше је нигде.

Он је запита:
    – Знаш ли сигурно да је била на теби кад смо отишли с бала?
    Знам, додирнула сам је руком у предсобљу министарства.
   – Па, да си је изгубила у путу, чули бисмо је кад је пала. Мора бити да је у фијакеру.
   – Јесте. Вероватно. Јеси ли записао број?
   – Нисам. А јеси ли ти погледала?
    – Нисам.
    Гледали су се пренеражени.
    Најзад се Лоазел обуче.
   – Прећи ћу цео онај пут којим смо ишли пешице – рече јој – не бих ли је нашао.
   И оде. Она остаде у вечерњој хаљини немајући снаге да је свуче, сваливши се на столицу, не подложивши ватру, не мислећи ни на шта. Муж се врати око седам сати. Ништа није нашао.
   Затим оде у управу полиције, у уредништва листова да обећа награду налазачу, у кочијашка удружења, једном речју, свуда где је било ма и најмање наде. Она је чекала да сване, клонула од несреће. Лоазел се врати увече, упала и бледа лица; ништа није нашао.
   – Треба да обавестиш писмом пријатељицу – рече јој – да си сломила копчу на огрлици и да си је дала на оправку. Тако ћемо имати времена да се снађемо. Она написа писмо које јој он издиктира.  После недељу дана изгубише сваку наду.
    И Лоазел рече, наизглед старији за пет година:
   – Треба да размислимо о томе како да заменимо огрлицу.
   Сутрадан узеше кутију у којој је била, па одоше златару чије име нађоше у њој. Златар прегледа књиге.
    – Та огрлица, госпођо, није купљена у мојој радњи; ја сам продао само кутију.
   Онда почеше улазити из једне златарске радње у другу и тражити огрлицу која би била слична изгубљеној, присећајући се како је изгледала, обоје болесни од туге и стрепње.
   У једној радњи у Пале-Ројалу нађоше једну огрлицу од дијаманата и учини им се да је слична огрлици коју су тражили. Коштала је четрдесет хиљада франака. Златар би им је дао за тридесет и шест хиљада.
    Замолише златара да је не прода за три дана, а погодише се с њим да је могу вратити за тридесет четири хиљаде ако им до краја фебруара нађу изгубљену огрлицу. Лоазел је имао осамнаест хиљада франака колико му је оставио отац. Остатак ће узети на зајам. И узимао је на зајам, тражећи од једног хиљаду франака, од другог пет стотина; од овог пет златника, од оног три. Потписивао је менице, пристајао на убиствене обавезе, имао посла са зеленашима и свакојаким зајмодавцима. Довео је у питање свој опстанак до краја живота, насумице потписивао обавезе и не знајући да ли ће моћи да их испуни и шта ће се свалити на њега, од физичког лишавања па до свакојаких душевних мука, те је најзад отишао по нову огрлицу и избројао на тезги тридесет шест хиљада франака.

Кад госпођа Лоазел однесе огрлицу госпођи Форестје, ова рече нашавши се мало увређена –Требало је да ми је вратиш раније, могла ми је устребати.
   Она и не отвори кутију, од чега је страховала њена пријатељица. Шта ли би помислила кад би приметила да јој је подметнула другу огрлицу? Шта би јој рекла? Зар је не би сматрала за крадљивицу?
   И госпођа Лоазел осети како је страшан живот сиромаха. Али, она се одједном јуначки помири с њим. Отпустили су слушкињу; променили су стан; узели су под најам стан у поткровљу. Обављала је тешке домаће послове, бавила се одвратним радом у кухињи. Прала је судове упропашћујући ружичасте нокте приликом прања масног земљаног посуђа и рибања дна на шерпама. Прала је прљаво рубље, кошуље и крпе, и сушила их  на ужету; сваког јутра односила је ђубре на улицу, а доносила воду застајући на сваком спрату да одахне. Обучена као нека проста жена, с корпом у руци, одлазила је пиљару, бакалину и месару, па се ценкала, подносила  увреде и бранила сваку пару своје злехуде готовине.
   Сваког месеца морали су сређивати менице и потписивати нове не би ли добили у времену. Њен муж увече је сводио рачуне за неког трговца, а ноћу је често преписивао рукописе и добијао по пет пара за сваку страну. А такав живот потрајао је десет година.
   Крајем десете године исплатили су све, све, заједно са зеленашком каматом на камату.
   Сад је госпођа Лоазел изгледала као остарела жена. Раскрупњала се, постала је сурова и груба, као жене у сиротињским кућама. Лоше очешљана, с накриво опасаним сукњама и црвених руку, она је гласно говорила и прала судове врелом водом. Али би понекад, кад би јој муж био у канцеларији, седела поред прозора, па би мислила на некадашње вечерње посело, на онај бал кад је била тако лепа и толико цењена. Шта би се догодило да није изгубила ту огрлицу? Ко зна! Ко зна! Како је живот чудан, променљив! Како мало треба па да човек пропадне или да се спасе!
   Једне недеље, кад је изашла да се прошета Јелисејским пољима не би ли се одморила од рада у току недеље, она одједном угледа једну жену која је водила у шетњу једно дете. Била је то госпођа Форестје, увек млада, увек лепа, увек примамљива. Госпођа Лоазел се узбуди. Да ли да поразговара с њом? Да, свакако. А сада, кад је све платила, рећи ће јој све. Зашто да не?
    Приђе јој.
   – Добар дан, Жана!
   Пријатељица је није препознала и зачудила се што јој се та домаћица тако пријатељски
   обраћа. Она промуца:
   – Ама... госпођо... Ја нисам... Свакако сте се преварили.
  – Нисам. Ја сам Матилда Лоазел.
   Њена пријатељица узвикну:
   – О... Јадна моја Матилда, ала си се изменила!
   – Јесам. Имала сам веома тешких дана откад те нисам видела и много невоља... а све
   због тебе!
   – Због мене? Како то?
   – Сећаш ли се оне огрлице с дијамантима коју си ми позајмила за бал у министарству?
   – Сећам се. Па?
   – Па, изгубила сам је.
   – Како? Та донела си ми је.
    – Донела сам ти другу, онакву исту. А ево већ десет година како је отплаћујемо. Можеш мислити да нам то није било лако, пошто ништа нисмо имали... најзад, свршено је и то, па сам сад веома задовољна.
    Госпођа Форестје је стала као укопана.
   – Кажеш да си место моје огрлице с дијамантима купила другу?
   – Да. А ти то ниси ни приметила, а? Биле су сличне.
   И она се смешила од радости у којој је било поноса и безазлености.
   Веома узбуђена госпођа Форестје ухвати је за обе руке.
   – О, јадна моја Матилда! Ти дијаманти на мојој огрлици били су лажни. Она није вредела више од пет стотина франака.