За читање и уживање - За чиање и уживање – Хорхе Луис Борхес

ОДЛОЖЕНИ ЧАРОБНИК

У Сантјагу је живео један каноник који је желео да научи вештину мађије. Сазнао је да је нико не познаје боље од дон Иљана из Толеда. И он крену за Толедо.
   Истог дана чим је стигао упутио се кући дон Иљана, кога затече како чита у једној одвојеној одаји. Овај га прими љубазно и замоли га да сачека ручак пре но што изнесе разлог своје посете. Увео га је у једну веома хладну собу и рекао му како се радује његовом доласку. После ручка каноник му обелодани разлог и замоли га да га обучи вештини мађије. Дон Иљан му одговори како он погађа да је његов гост каноник, човек на добром положају и велике будућности, али како се боји да га његов гост доцније не заборави. Каноник обећа и закле се да никад неће заборавити доброчинство које ће му учинити дон Иљан и да ће увек остати његов дужник. Пошто су се тако договорили, дон Иљан му изложи да се мађијске вештине могу учити само на склонитом месту и, узевши га за руку, одведе га у суседну одају на чијем је поду био огроман гвоздени прстен. Прво је рекао служавки да спреми јаребице за вечеру, али да их не почне пећи пре но што јој он то каже. Онда обојица подигоше прстен и спустише се добро исклесаним каменим степеницама све док се канонику не учини да су сишли тако дубоко да је корито Тага морало остати изнад њих. На дну степеница налазила се ћелија, библиотека и нека врста радионице испуњене мађионичарским алатљикама. Разгледали су књигу кад уђоше два човека доносећи писмо за каноника. Било је од епископа, његовог стрица, који му је јављао да је веома болестан и да каноник мора да похита ако хоће да га затекне у животу. Те вести биле су непријатне канонику, с једне стране због стричеве болести, с друге што ће морати да прекине студије. Одлучио се да напише писмо са извињењем, које је послао епископу. После три дана стигоше људи одевени у црно с другим писмима за каноника у којима је стајало да је епископ умро, да се бира његов наследник и да постоји нада да ће, милошћу божјом, то бити он. Стајало је, исто тако, да се не труди да долази, јер изгледа много препоручљивије да буде изабран у одсуству.



    Десет дана доцније приспеше двојица богато одевених штитоноша који му се бацише пред ноге, пољубише му руке и поздравише га као епископа. Кад дон Иљан то виде, он се пун радости обрати новом црквеном великодостојнику и рече да захваљује Богу што је чуо тако срећне вести. Онда га замоли да упражњено место каноника додели једноме од његових синова. Епископ га обавести да је место каноника наменио свом рођеном брату, али да је решио да му учини доброту и да ће заједно отпутовати у Сантјаго.
   Сва тројица кренуше за Сантјаго где их дочекаше с много почасти. По истеку шест месеци епископ прими изасланике папе, који му је нудио положај надбискупа у Тулузу, остављајући му право да сам именује свог наследника. Кад дон Иљан то сазнаде, подсети га на његово раније обећање и затражи то звање за свог сина.
   Надбискуп му поручи да је епископију задржао за свог стрица, брата свог оца, али да је решио да му учини доброту и да ће заједно отпутовати за Тулуз. Дон Иљан није имао друге до да прихвати.
   Сва тројица кренуше за Тулуз, где их примише с много почасти и богослужења. Протекоше тако две године и надбискуп прими изасланике папе, који му је нудио кардиналски шешир и остављао му право да сам изабере себи наследника. Сазнавши то, дон Иљан га подсети на његово старо обећање и затражи то звање за свог сина. Кардинал га обавести да је надбискупски положај одредио за свог ујака, брата своје мајке, али да је одлучио да му учини доброту и да ће заједно ићи у Рим. Сва тројица пошли су у Рим где их примише с много почасти, богослужења и литија. Папа умре после четири године и наш кардинал би једногласно изабран за папу. Сазнавши то, дон Иљан пољуби ноге Његовој светости, подсети га на његово некадашње обећање и затражи кардиналство за свог сина. Папа му запрети тамницом рекавши му како он врло добро зна да је он само чаробњак и да је предавао мађију у Толеду. Несрећни дон Иљан одговори да ће се вратити у Шпанију и замоли га за помоћ како би на путу имао шта да једе. Папа одби. Онда дон Иљан рече гласом који није подрхтавао:
   „Мораћу, значи, сам да поједем јаребице које сам поручио за ноћас.”
   Појави се служавка и дон Иљан јој издаде наређење да их испече. На те речи папа се поново нађе у подземној ћелији Толеда, поставши опет каноник из Сантјага, и тако посрамљен због своје незахвалности није престајао молити за опроштај. Дон Иљан му одговори да је оглед довољан, не даде му његов део јаребица и отпрати га до улице где му пожеле срећан пут опростивши се од њега веома уљудно.

Превео
Божидар Марковић
(„Libro de los Enхiemplos” дон Хуана Мануела, који се при томе угледао на арапску књигу „Четрдесет дана и четрдесет ноћи”.)