Да нам живи, живи рад...

ОД РАБОТЕ ДО РОБОТА

                    На дан рада Први мај, често преиспитујемо значај рада у нашим животима,
                                               па и у прошлости
У различитим временима и околностима, рад је могао бити „работа”, што значи и кулук и наметнуту муку. У „Забавнику” број .... објашњена је веза ове речи и речи робот. Али у другим временима и приликама, рад може бити позив , животно опредељење које даје смисао животу. Наравно да ли ће рад бити работа или позив зависило је и даље зависи од места на друштвеној лествици.
   Подела рада је настала у време неолитске револуције, која означава промену после које су људи са лова и сакупљања плодова прешли на узгајање биљака и животиња. Вишак хране је омогућио стварање цивилизације. Део људи је могао да се посвети организовању државе, религије, науке и уметности. Други (већина) су тешко радили, да би издржавали ову повлашћену мањину. Оно што је било напредак за човечанство, било је назадовање за његове потчињене припаднике. Први ратари су били ситнији и лошије ухрањени од својих предака ловаца, јер су јели мање калоричну биљну храну.
   Ипак, неће сви радници у историји лоше живети. Дуго се веровало да су пирамиде градили робови. Онда су нађена насеља градитеља и показало се да су били одлично ухрањени и добро плаћени. А то већ знају сви који су гледали филм о Астериксу у Египту.

Моли се и ради

   У Грчкој и Риму производни рад није био на некој цени. Робови су производили, а слободни људи су се бавили филозофијом, политиком, уметношћу или ратовањем. Проналазачи су изналазили нове начине градње, или нова оружја, али не и технологије за производњу. Херон Александријски је направио чак и претечу парне машине, али ју је користио као играчку, а не да би та машина нешто радила.
  Хришћанство ће изменити схватање рада. Бенедиктански ред је прогласио правило ora et labora, „моли се и ради”. Редовници разних манастирских редова тако ће изумети многе пољопривредне и друге технике. По једном таквом монашком реду зове се и врста сира – трапист.
   У 18. и 19 веку одиграла се друга велика револуција која је преобразила човечанство – индустријска. Људски и животињски рад су све више преузимале машине. У почетку су опет страдали радници. Радили су и по 16 сати дневно. У неким енглеским фабрикама, па чак и рудницима, већина запослених била су деца. У данашње време се води кампања да велике модне марке морају да покажу да њихова скупа роба није произведена дечјим радом у сиромашним земљама Африке и Азије. И данас 170 милиона деце ради тешке послове, често у модној индустрији. Међу компанијама које користе дечји рад су „ЗАРА”, „Н&М” и „ГАП”. Британски закон из 1799. године предвиђао је затвор за свакога ко би покушао да побољша положај радника помоћу њиховог организовања. Вилијам Блејк је фабрике назвао „Сатаниним млиновима”. У енглеском се, иначе, иста реч користи за млин и за фабрику (mill).
   Временом ће се радници изборити за осмочасовни радни дан. У већини земаља радна недеља траје данас 40 часова, али у неким, као у Француској, само 35. Али, права радника опет су у опасности. Глобализација и технологија су опет угрозили опстанак радника. Осмочасовно радно време на једном, доживотном, стабилном и заштићеном радном месту, за које су се борили први првомајски штрајкачи, све је ређа повластица. Некада су људи генерацијама радили у једном послу, чак и у једном предузећу. Типичан пример за то су били рудари или радници старих металских индустрија. Није случајно обрачун Маргарет Тачер (1984-85)са рударима био најава новог времена. Због глобализације и промена у начину производње, најстарији, најсамосвеснији и најорганизованији део британске радничке класе је политички збрисан. Највећи број нових радних места на доњој страни друштва, отворен је у сектору услуга: ресторана, туризма, неге.

Четврта револуција

   Некадашњи пролетаријат, који је свој једини иметак, рад, продавао у комаду, а на Западу чак и за добар новац, заменио је прекаријат, људи принуђени да преживљавају нудећи свој рад на више несталних послова за мање новца. У том свету су доживотни, солидни послови који су стварали утабане животне путеве уступили место привременим „пројектима”.
   Раније се говорило о три индустријске револуције: првој (парна машина, железница), другој (струја, аутомобил, телефон) и трећој (информатика, рачунари, интернет). Од 2016. године у употреби је појам четврта индустријска револуција, описујући свет у коме се замагљује граница између дигиталне и „праве” стварности, биолошких тела и машина. Тај процес, који је до скора звучао научнофантастично, мења природу људског рада. Нису само доживотни позив и радно место на путу нестанка.
   Млађи међу читаоцима сведочиће нестајању већине људских послова какви су некада постојали. У развијеним земљама сваке године роботи бришу по неколико процената радних места годишње. Пре тога богате земље су губиле фабрике због глобализације. Очајни радници „појаса рђе” у САД (Средњи запад)и пропалог енглеског Севера гласали су за Трампа и Брегзит у нади да ће, неким чудом, ксенофобија и популизам поново вратити раднике у напуштене фабрике. Чак и ако те фабрике опет прораде, у њима највероватније неће радити много људи, већ разне врсте робота. Али то је тек почетак потискивања људског рада.
   Најновији нараштаји машина раде високо интелектуалне ствари као што је превођење гласом и играње стратешке игре го, у којој нема ограниченог броја потеза. Победа рачунара над човеком у шаху у којем постоји коначан број потеза, изгледа сад као рачунарски кашаљ. Све ово може да се чини предалеко за Србијицу, у којој су до скора најуспешнији извозни производи били бобичасти плодови убрани рукама све старијих људи. За земљу која се нада да ће привући страна улагања тиме што су плате мање од кинеских, а трошкови превоза до Европе ниски. За земљу која мења своје образовање тако што жели да део деце што раније обучи за добре индустријске раднике.
   Наравно да Западној Европи тренутно недостају разни металски, грађевински и други добро квалификовани индустријски радници. Али готово је извесно да ће за коју деценију те послове обављати роботи, јефтиније и боље. Ко не верује, нек се сети дактилограф(кињ)а. Мало је било боље плаћених послова, а да су се могли сразмерно брзо научити. Данас тутњаву куцаћих машина чујемо само у успоменама. Део наших људи не само да је већ избегао утапање у великом таласу технологије, већ и сурфује на њему. Извоз разних рачунарских производа већ је на путу  да претекне целокупни извоз наше донедавно најуспешније извозне делатности, пољопривреде.
  Свет рада је на путу да буде готово непрепознатљив. У једном тренутку завладао је страх да ће технологија претварати све већи број људи у доколичаре, којима све важније место у животу заузимају потрошња, хобији а пре свега борба против досаде. Рад је некад био основно људско искуство, око кога се обликовало то ко смо и шта смо. „Позив” је тако добра реч. Позвани смо да будемо нешто, да нешто учинимо.

Преждери се и умри!

    У тумбањима 21. века већина људи мораће да мења радна места, на којима неће остајати довољно дуго да оставе трајни траг. У богатом свету се неће потпуно остварити страх од останка „на улици”, без „запослења”. Али граница између „улице”, „куће” и „посла” биће нејасна. Нестаће индустријски свет са јасно одређеним просторима и временима за рад, забаву и одмор. Пандемија короне и рад од куће су додатно замаглили границе између домаћег и радног простора. Неће се остварити онај најдревнији људски страх, од гладовања. Изван Африке, људи ће умирати више од преждеравања него од глади. Бројгел Старији је генијално насликао на својој слици о земљи Дембелији дремљиве, изваљене, предебеле људе којима храна сама пада у уста. Алегоријски их је оптужио за два смртна греха: прождрљивост и нешто што се често назива лењост, а у латинском оригиналу acedia обухвата више ствари. Ту су и немар према себи, свом телу и духу, и према ближњима, али и недостатак циља у животу и жеље за стварањем.
   Оба греха са Бројгелове слике углавном смо већ искусили. Неће се остварити ни дистопијска мора о рату људи и робота. Роботи ће работати (то је отприлике корен чешке речи „робот”), а људе ће све више убијати чамотиња. Већ сада, опиоидна криза у САД, коришћење лекова против болова издатих на рецепт, убија више људи од свих терориста на свету. Ниједно поколење пре нашег није имало толико невоља са доколицом и чамотињом. Вишак слободног времена некада је био повластица племића о којој су писали Бајрон и Пушкин. Да ли чамотиња више погађа сиромашније? Богати могу много више да путују, да испробавају животне стилове и нова животна искуства у „стварном” свету. Зато се сада туризам и сличне делатности зову „индустрија искуства”. Шта да ради сиромах човек који ради бесмислен посао, а кога чекају десетлећа скромне пензије? Када је увођен пензијски систем, пензионери су живели неколико година после умировљења, а сада је већ у питању неколико деценија.
   Не само да је 21. век, век нерада, ако рад схватамо као производну делатност, већ и животни век сваког од нас све бише бива испуњен доколицом. Како испунити живот у коме ћемо стварати све мање видљивих ствари, укључујући и децу? Ту је интернет одиграо необично позитивну улогу. Свако са приступом мрежи може да гледа сваки призор, сваку галерију, сваки догађај. Чак је бољи поглед на Мона Лизу у виртуелној тури Лувром него у „стварном” обиласку музеја. Сходно томе, нараштаји који су пристигли за рад у 21. веку, нашли су неке нове облике пословања. Зато је у целом развијеном свету порасла запосленост, до нивоа невиђеног у прошлости. Није се остварио страх да ће већина људи бити незапослена. Многи од тих нових послова изгледају чудно и нестварно, као и криптовалуте,нова врста новца. Наравно да неће сви живети од разних сокоћала. Али ће из свих тих направа кључати замисли које ће се преливати и у стварни свет. Најпростији пример тога су куварски савети са мреже. Али ко буде хтео да куса од тог кљука, мораће стално да учи.
    Да нам живи рад, а још више учење, макар и у некој симбиози с машинама!