ПЕТКОВДАН / 27. април 2018.

ОД ПРАХА СИ ПОСТАО...

На данашњи дан давне 1594. године (10. маја по новом календару) спаљене су мошти Светог Саве

Растко Немањић, најмлађи син Стефана Немање, побегао је од земљаске власти на Свету гору и замонашио се, узевши име Сава. После покушаја помирења браће, Стефана и Вукана, очеве мошти пренео је у Студеницу. До 1219. године успео је да од Васељенске патријаршије у Никеји добије аутокефалност српске цркве и постане први српски архиепископ. Први општи државно-црквени сабор одржан је 1220. године у Жичи, седишту архиепископије, када је Сава крунисао (овенчао) Стефана за краља.
   Завршивши по Србији шта се морало завршити, наставио је испоснички живот. Са ходочашћа у Палестину враћао се кроз Бугарску, где је преминуо 27. јануара 1236. године и сахрањен у тадашњој бугарској престоници Трнову, у Цркви Светих мученика. Његов синовац, српски краљ Владислав, зет бугарског цара Асена, после годину дана пренео је његове мошти из Трнова у манастир Милешеву.

Свети Сава нашао је спокој у Милешеви, али се његов заштитнички лик преселио на ратне заставе побуњеника против османске власти. Милешева је постала могуће опасно збориште бунџија. Синан-паша, бивши јаничар, пет пута велики везир, а тада  управитељ Београдског пашалука, наредио да се његове мошти пренесу у Београд. Овој одлуци претходио је и Банатски устанак, марта исте године, када су Срби у Вршцу, под вођством вршачког епископа Теодора Несторовића, покушали да се ослободе османске власти. Накратко су у томе успели, заузевши и Бечкерек, Бечеј и Тител. Ердељски кнез Жигмунд Батори испрва је пружао помоћ Србима, али без успеха –  Банат је до краја јула враћен под османску власт. Избегло становништво вратило се из Ердеља, без осветољубивости Турака којима је била потребна радна снага, али је вођа устанка Теодор Несторовић био жив одран. 


 
 

Стеван Алексић,
''Спаљивање моштију Светог Саве'',
1912. година

Синан-паши остало је још да се разрачуна са Светим Савом. Учинио је то веома помно, одабравши узвишење које се тада звало Чупина хумка, у данашњем Ташмајданском парку. Пуцао је одатле поглед преко Дунава, на Банат, да се пламен ломаче добро види и у Београду и преко Дунава. Мошти су на Велики петак пренете на брдо и спаљене, а прах развејан. Део његове руке још се чува у Милешеви, а један прст у Трнову.
   Одмазда силника, као што је већ обичај у Србаља, утицала је само на то да се култ Светог Саве прошири и ојача. Карловачки синод прогласио га је за свеца 1775. године. На Савиндан 1826. године основана је Матица српска у Новом Саду. Данас је на Врачару храм посвећен Светом Сави, у знак захвалности за све што је урадио за свој народ и цркву.