Логичке недоумице

ОД КРАЈА ПРЕМА ПОЧЕТКУ

Како се постављати пре започињања неког посла или задатка? Ево неколико примера који ће вам можда помоћи да до циља стигнете на сопствено задовољство.

Кажу да сам тврдоглав. Ја се с тим не слажем, пре бих рекао да сам упоран. Само волим да завршим нешто што сам започео. Нема ништа лоше у томе – ако сам већ уложио извесно време и труд, а можда и новац у неки посао, онда је логично и да га завршим. Ако не завршим, онда сам све то време, труд и новац, само бацио. То није тврдоглавост, то је само посвећеност задатку који смо одлучили да обавимо.
   Не знам како смо дошли до те теме, али седео сам недавно са двојицом пријатеља и објашњавао им колико је упорност важна у животу. Треба нам да завршимо школу, да напредујемо у послу, да обезбедимо мирну старост.
   „Да”, рече један од њих двојице, „у праву си, схватио сам. Али, пре него што кренемо кући, имам један предлог за тебе.”
   „Какав предлог?”, упитах.
   „Имам овде хиљаду динара”, рече и извади помало згужвану новчаницу. „Хоћеш ли да их купиш од мене за десет динара?”
   „Наравно”, рекох, „па то је чиста зарада од 990 динара, али зашто то радиш?”
   „Зашто да не, па и новчаница је роба, могу да је продајем, али”, окрену се другом пријатељу, „ако ти понудиш више од десет динара, продаћу је теби. Наравно, обојица морате да ми платите онолико колико сте последње понудили, а не само победник.”
   И овај други пријатељ одмах повећа на 20 динара. На то сам ја подигао на 50, па он на 100 динара. То је и даље велика зарада. Повећах на 200.
   Ускоро сам ја нудио 500 динара, а он 600. Сада сам већ схватио да је то више од хиљаду динара, пошто обојица плаћамо, али нисам желео да изгубим својих 500 динара, па одлучих да идем до краја. Повећах на 999 динара рачунајући да је то крај. Али ни мој противник није желео да изгуби 600 динара, па повећа на 1.000. Надметање сад више нема смисла, понуђено је 1.000 динара за 1.000 динара. Али ја губим 999 динара. Повећах на 1.100. Добро, помислих, преплатићу, али ћу бар мање да изгубим. Наравно, тако је размишљао и мој противник. И он подиже на 1.200.
   Тад нас је пријатељ који је започео лицитацију зауставио.
   „Добро је”, рече, „заборавићемо ово. Никада нећете завршити, само ћете ићи све дубље у губитак. Хтео сам да покажем како упорност, за коју заиста сматрам да је добра, лако може да пређе у тврдоглавост која може да кошта много више од добити. Могли сте лепо да се договорите да не почињете надметање него да ти одмах купиш хиљаду динара за десет динара и да онда поделите добит. Али не, свако је хтео да победи. На крају сте обојица изгубили. Изгубили сте оног тренутка кад сте почели да дижете цену. То је тачка без повратка.”

Недостатак сарадње и претерана посвећеност

    Овај случај с продајом новца лицитацијом у којој и победник и први губитник после њега плаћају понуђену суму, истражио је економиста Мартин Шубик 1971. године. Отишао је на забаву на којој је било много људи и нудио новчаницу од једног долара за десет центи.
   На сваком долару зарадио је у просеку три долара. Ниједном није изгубио. Сви којима је понудио долар за десет центи почели су да лицитирају и нису могли да се зауставе без обзира на то што су схватали да губе. На крају је попуштао мање тврдоглав или, тачније, онај који је био спреман да се одрекне уложеног и одустане, свестан да само иде у све већу пропаст.
   На самом почетку особа која води лицитацију, то јест продаје нешто по много нижој цени, али под условом да му и победник и први губитник плате, нема никакве шансе ако купци сарађују. Али ако се купци не сложе, него покушавају да свако за себе узме највећу могућу добит – продавац је увек победник и зарадиће много више него што предмет продаје вреди.
   Чим лицитација почне и неко понуди вишу цену од почетне, купци тешко могу да се зауставе. Нико не жели да буде други пошто је то чисти губитак и зато упорно повећава цену. У том тренутку упорност да се заврши започето, победи у лицитацији и оствари добит, прелази у тврдоглавост. Иако свесни да ћемо на крају сигурно изгубити, не можемо да се уздржимо због већ уложеног труда, времена и новца. Једноставно, не желимо да прихватимо чињеницу да даље само стварамо већи губитак.
   То се дешава веома често у животу, али углавном и не примећујемо да нам се дешава, само сматрамо да смо упорни и то истичемо као позитивну особину. На пример, годинама радимо исти посао иако га потајно мрзимо, али већ смо уложили толико времена и учења да се радије држимо тога него да кренемо у нешто испочетка и нађемо посао који ћемо стварно волети.
   Или одржавамо везу која нема никакве шансе за успех. Сви знамо људе који су несрећни у вези, али су и даље упорно заједно, као да се боје да почну испочетка. Често и остану заједно до краја живота. Или упишемо факултет за који се испостави да нам се не свиђа, али већ смо завршили прву годину када смо то схватили. Углавном остајемо на том факултету и упорно идемо до краја. Родбина и пријатељи у већини случајева ће нам рећи да идемо до краја кад смо већ почели и постигли нешто. И тако штета испадне већа него да смо кренули у неку другу школу која нас више занима.
   То се зове ескалација посвећености. (Реч „ескалација” увек се користи у лошем смислу. Кажемо „ескалација сукоба”, али никада „ескалација љубави”.) То је претеривање које може да доведе само до лошег исхода уколико се на време не извучемо, кад упорно трошимо време, новац, осећања, на нешто што не вреди толико. Уместо да се извучемо, покушавамо да нађемо оправдање за упорност. Уместо да тражимо нове замисли, тражимо доказе да је то што радимо исправно.
   Такође, тешко признајемо да нисмо у праву, а ако одустанемо од нечега, то одмах значи да смо признали грешку. Осећамо се побеђено и то схватамо као лични пораз. И осећања имају велику улогу. Једноставно се вежемо за неку замисао и жао нам је да одустанемо од ње иако видимо да не води никуда.
   Ескалација посвећености је замка у коју се лако упада. Тешко нам је да признамо пораз и настављамо погрешним путем у нади да ћемо успети ако само још мало кренемо напред, ако само још мало труда и времена уложимо. Важно је да препознамо када нешто не иде и да се помиримо са изгубљеним.

Уназад

   Постоји једна игра коју може увек да добије онај који зна како. У ствари, има много таквих игара, али ова је баш једноставна. Два играча треба да говоре бројеве од 1 до 100, али тако да први каже било који број од 1 до 10, а други тај број повећа за било који број од 1 до највише 10. На пример – први каже 5, а други онда може да каже било који број од 6 до 15. Победник је онај који први каже 100.
   Ако гледам уназад, од завршетка игре према почетку, шта је потребно да победим? Потребно је да кажем: 100. Али да бих био сигуран да ћу ја рећи 100, који је то претходни број који ми осигурава победу? То је број за 11 мањи од 100, дакле 89. Ако ја кажем 89, противник мора да каже било који број од 90 до 99, а сваки тај број ми омогућава да завршим са 100.
   Да видимо даље – шта ми треба да кажем 89. Опет број за 11 мањи, тачније 78. Ако ја кажем 78, шта год да противник каже после тога, ја ћу рећи 89. И тако даље. Да бих рекао 78, треба да кажем 67. За 67, потребан број ми је 56. Па све по 11 мање – 45, 34, 23, 12, 1. Ако први почињем и кажем 1, победа је моја. Већ на почетку осигурао сам добар крај.
   То је индукција уназад, или размишљање од краја према почетку које нам омогућава да закључимо шта је најбоље да урадимо. Прво размислимо шта желимо и која би могла да нам буде последња одлука да остваримо тај циљ. Онда гледамо одлуку пре ње која нам омогућава да донесемо ту последњу. И тако све до почетка. Али уколико има више учесника у ономе што намеравамо да радимо, а обично има, потребно је да сви логично размишљају.
   Ево још једног лепог примера како размишљање уназад може да буде корисно за доношење одлука, али и колико су битни и остали учесници. Замислите да сте капетан гусарског брода са четворицом гусара под својом командом. Имате десет златника у џепу и треба да поделите благо. Али са вашом поделом мора да се сложи бар пола посаде. Уколико се не сложе, узеће вам тих десет златника, бациће вас у море и следећи гусар по чину постаће капетан са истим задатком. Ако се ни са његовом одлуком не сложи пола посаде, њега ће бацити у море и следећи постаје капетан. И тако до последњег. Како да поделите те златнике и сачувате главу и место капетана и што више златника за себе?
   Морате да пођете од краја. Шта ће бити ако остане само један гусар – па, узеће све златнике, наравно. А ако остану двојица? Онај претпоследњи узеће свих десет златника и последњем неће дати ништа. Зашто би – од њих двојице он сам је пола посаде и није важно како овај последњи гласа. Ако остану тројица, онај који сада дели златнике мора бар једног од преостале двојице да подмити. Онај који је после њега на реду увек ће гласати против зато што му одговара да он постане капетан и узме све. А пошто последњи у том случају неће добити ништа, онда је довољно да овај који сада одлучује понуди последњем један златник и узме себи девет. Ако вас баце у море и остану четворица гусара, онда је овом који вас је наследио такође довољно да подмити само једног од преостале тројице да би имао пола гласова. Не може другог, то јест првог после себе, њему то не одговара, али претпоследњи неће добити ништа ако првог баце у море, тако да је довољно да претпоследњем дâ један златник и задржи девет. А да би ви сачували и главу и злато и положај капетана, треба да подмитите двојицу да гласају за вашу поделу. А то су други и последњи гусар, пошто њих двојица неће добити ништа ако вас баце у море. Дате њима по један златник и сачувате и главу и чин и чак осам златника.
   Али ово вреди само уколико су и остала четворица размишљали логично као и ви. Можда би у стварном животу било боље да будете широке руке и овој двојици дате и више од једног златника. Вероватно би најпаметније било да узмете четири златника, а овој двојици дате по три. Не треба се водити само логиком, стварни живот је мало другачији.
   У сваком случају, да сам овако размишљао када ми је понуђено 1.000 динара за 10 динара, никада се не бих ни упуштао у надметање. Или бих покушао да сарађујем с противником, или бих одустао, али никада се бих борио само за себе.
   Размишљање уназад помаже нам да избегнемо замку претеране посвећености. Ако унапред замислимо крај, па се, корак по корак, вратимо на почетак, биће нам много јасније да ли уопште треба да почињемо то што смо замислили. А ако смо добро замислили крај и ако нам то одговара, онда је добро да будемо упорни и завршимо започети посао. Али ако схватимо да смо погрешили, не треба да будемо тврдоглави. Ништа тиме не доказујемо, само стварамо себи већу штету.
   Веровали или не, постоји „закон о рупама”. Не зна се тачно ко је творац тог закона, али он гласи:
   „Ако се налазиш у рупи, престани да копаш.”