Живот (ни)је бајка – Лиза Крижанић, сликарка и модел

ОЧИ ЗА ЛЕПОТУ СВЕТА

„Лепа је као богиња!” Ове речи пратиле су је у данима док је постизала прве успехе. Сви су веровали да се ради о миљеници судбине, а не о особи коју може да задеси пут „преко звезда до трња”.

Крајем 1924. године на мансарду зграде у париској Улици Сен Жак број 167 доселиле су се Десанка Максимовић и Драгиња Марић „Лиза”: млада песникиња и њена пријатељица желеле су да у „граду светлости” уче француски, иду на предавања, обилазе музеје... Ускоро су среле карикатуристу Пјера Крижанића: заводљиви Загрепчанин заљубио се у девојку са страним надимком и упитао да ли је осим спољашње краси и унутрашња лепота?
   Драгиња Марић звана Лиза рођена је 6. марта 1905. године у угледној учитељској породици. Одрастала је са родитељима, двојицом браће и тетком, уз поуке да је духовно богатство нешто најдрагоценије. Волела је да се игра у природи и у зимским вечерима слуша укућане који су наглас читали књиге. Пошто се о јунакињама дуго расправљало, Ану Карењину, Ему Бовари и Наташу Ростову доживљавала је као познанице. И себе је замишљала на баловима, па је касније безбрижне дане детињства описивала као „грофовање”.
   Али, почетак Првог светског рата све је променио! Породица се разишла: мајка, кћерка и млађи син Драгослав склонили су се у Призрен и Ужице, тетка и старији Сретен (будући преводилац и књижевник) отпутовали су у Француску, а отац је са војском стигао до Крфа. Током бежаније Лиза је од мајке добила на дар старинску сребрну наруквицу са филигранским радом, коју је носила као амајлију.
   По завршетку рата са својима се преселила у Скопље, где је с одличним успехом похађала гимназију. Као изузетна ученица 1923. године ослобођена је обавезе полагања матурског испита. Упркос савету професора цртања (академског сликара Христифора Црниловића) да се окрене уметности, уписала је књижевност и француски језик на Филозофском факултету у Београду. Од мајке је добила новац за одлазак у Париз на годину дана, уз објашњење да „деци треба богатство ставити у главу, не у кућу”. Радовала се путовању, али савест ју је пекла кад год би помислила на мајчин капут сашивен од ћебета.

Ах, тај Пјер!

   Лиза је у Паризу боравила са Десанком Максимовић, која је већ имала прву књигу поезије, украшену омотом Пјера Крижанића. „Сестре по духу” често су јеле само кифле и по цео дан обилазиле знаменитости, разгледале дела у Лувру, слушале предавања из историје уметности и естетике на Сорбони.
   Убрзо затим Лиза је са много жара почела да слика, док је Десанка бележила нове песме (призор празних оклопа јунака у музеју Клини надахнуо ју је за стихове о пролазности.) Песникиња је запажала како се свет на улици окреће за лепотом и складним одевањем њене пријатељице. Исту очараност видела је и код Пјера, кад је изненада стигао у посету. Дружење су наставили утроје, а због очувања успомене на дивне дане заједно су се фотографисали.

                               Пјер Крижанић, Десанка Максимовић, и Лиза Крижанић у Паризу 1925. године  

   Славни критичар и карикатуриста „Коприве”, „Политике” (касније и „Јежа”) приметио је да Лиза „у трансу слика”, да је непогрешива у бојама и складу, а нешто слабија у цртежу. Бодрио ју је да се усавршава, али бунио се када је почела да похађа Високу школу лепих уметности код Андреа Лота. Сматрао је да ће „укалупљена” изгубити свежину и осећајност, што су јој највеће предности. Заљубљена девојка га је послушала и напустила часове где је упознала Саву Шумановића и Зору Петровић. За свој модел изабрала је Десанку, док је сама позирала Пјеру. Убрзо се у уметничким круговима пронео глас о раскошно лепој Југословенки коју краси „нешто егзотично, необично, источњачко”.
   Лиза је прихватила понуду Зоре Петровић и Пољака Алена да је кистом и бојама овековече на платну, а када им је показала своје радове изазвала је одушевљење. Потом је у Аленовом атељеу на Монмартру одржала своју прву (и једину) самосталну изложбу. Међу многим посетиоцима нашли су се и „наши Парижани”: сликари Сава Шумановић, Светолик Лукић, Миленко Шербан, Миливој Узелац... Чуле су се похвалне оцене, са предвиђањем већег успеха. За ту прилику Лиза и Десанка обукле су исте, ручно шивене хаљине од црвено-црног платна, које су Пјера подсетиле на црквене одоре. Док су поносно стајале, заорило се његово шаљиво питање: „Епитрахиљи, где сте то нашле?”
   Када су почели љубавну везу, Пјер и Лиза су све чешће шетали поред Сене и дуго разговарали. По повратку у Београд 1926. године склопили су брак. Веома брзо прочули су се као уметнички пар који прави занимљиве седељке. Њихов стан, на првом спрату у Господар Јевремовој 49 на Дорћолу, постао је место окупљања сликара (Игњат Јоб, Светолик Лукић, Мило Милуновић, Миливој Узелац, Милош Вушковић), књижевника (Милан Ракић, Иво Андрић, Јован Дучић), вајара (Ристо Стијовић, Тома Росандић), новинара (Владислав Рибникар)...
   Долазак петком подразумевао је укусан ручак – пасуљ са сувим ребрима, крофне, палачинке, марципан. Друштво је вечери неретко завршавало у скадарлијским кафанама, уз добру музику. На пример, Јован Дучић је приликом долазака тражио да га воде у „Руску лиру”, где је Олга Јанчевецка певала руске и ромске романсе. Песник је пажљивој домаћици поклонио књигу на француском (с посветом „Драгој Лизи, да се научи да чита”), а гостопримство јој је касније узвратио у Риму.

Снови о животу кнегиње

   Већ у првим годинама брака Лиза је схватила да Пјер воли слободан боемски живот и да не жели децу. Све више се посвећивала учењу, па је 1931. године дипломирала на Филозофском факултету. Успешно је положила и „шоферски испит”: док је сама возила аутомобил по граду и околини, пролазници су се чудили, а често и крстили. Млада, образована и модерна, није се обазирала на чаршијска оговарања, већ је радила по своме.
   Течај сликарства код Петра Добровића, на Коларчевом народном универзитету, заменила је вежбама у атељеу Милоша Вушковића. Истовремено је постала цењени модел (код четрдесет уметника), што је подразумевало и позирање без одеће. Током летовања у Супетру на Брачу 1931. године Игњата Јоба надахнула је за стварање портрета и акта – прву слику добила је на поклон, док је другу са још свежом бојом однео купац из Сплита.
   Истовремено са послом модела све више је сликала: радила је портрете, пределе, мртву природу, цвеће... Није опонашала пријатеље из ликовне групе „Облик”, већ је слободно и без скице пратила личне осећаје. Одушевљено се одазвала позиву Међународног клуба уметница да се пола године усавршава у Лондону. Искористила је могућност да напредује, али и да снове из детињства о „животу кнегиње” претвори у јаву: из вечери у вече посећивала је позоришта, концерте, пријеме, балове...
   У београдским круговима већ се причало како ће оставити супруга, али то се није догодило. Напротив! Вратила се свом Пјеру и наставила је да му помаже у смишљању текстова испод карикатура. Посебно се истакла у темама које жигошу зло фашизма, јер је као осетљивија лакше налазила праву меру потребну у опасним временима. Године 1939. учествовала је на Једанаестој пролећној изложби југословенских уметника у павиљону „Цвијета Зузорић” на Калемегдану. Постала је и чланица Улуса, а када је следеће године излагала, угледни историчар уметности Павле Васић упоредио ју је са Ван Гогом!

Ужаси рата

   Међутим, избијање Другог светског рата омело ју је у даљим плановима. Приликом бомбардовања Београда, 6. априла 1941. године, пуком срећом је преживела: испод „као ножем пресечене” зграде, тражила је слике Јоба, Милуновића, Узелца, Бешевића. Остала је с мајком у Београду, док се Пјер сакрио у Косјерић и Субјелу, због одласка у партизане. Касније се суочила са рушењем још две куће, а ослобођење је дочекала у Пиносави, селу покрај Београда.
   Ни у најтежим данима није заборављала на стваралаштво и помоћ другима. На молбу мајке свог пријатеља Ериха Шломовића отишла је да им обиђе стан – видела је да су им власти заплениле све ствари и да се на домаркином креденцу налази један цртеж Реноара. Тешило ју је што су се власници склонили у село код Алексинца, заједно са драгоценом збирком дела француских уметника. Али, већ 1942. године чула је ужасну вест да су сви мушки чланови породице Шломовић убијени у логору Сајмиште. Следеће године изгубила је и драгог Радета Драинца. Пре него што је песник преминуо, обилазила га је у болници.

''Београд'', 1954. године

   По завршетку рата брачни пар Крижанић веома се променио и у особинама и у навикама. Лиза је постала затворенија и ћутљивија, набрајала је убијене, умрле, пресељене... Тугу је лечила сликањем, а похвалу за дела добијала је од угледних личности. Рецимо, Иво Андрић је купио њен „Ентеријер” (поклонила му је „Свеле руже”), а Десанка „Дуње и хризантеме” и „Пољски букет”.
   У време изградње земље сарађивала је и са другим уметницима, 1948. године са Предрагом Милосављевићем и Милом Милуновићем правила је мозаик за Југословенско драмско позориште. Редовно је учествовала на колективним изложбама, али сањала је да све своје слике окупи на једном месту.
   Убрзо се суочила с боловима у кичми, због чега је отишла на болничко лечење. Кад се изненада вратила у стан, затекла је Пјера у загрљају са кућном помоћницом. Оставила га је одмах, ћутке и заувек! Није му опростила ни када је, поводом добијања признања „Политике” за животно дело, изјавио да пола награде припада њој.
   После развода преселила се код мајке, у „чардак” на четвртом спрату у Призренској улици. У скромно опремљеном дому, који је служио и као атеље, муку је мучила са кровом који је прокишњавао. По навици је петком примала посетиоце, али све је личило на бледу сенку некадашњих дана. Радовао ју је само њен Локи, бела пудлица коју је радо цртала. Захваљујући препорукама Десанке Максимовић успела је да оствари уметничку пензију и даје часове сликања Олги Текавац. Од славне песникиње добијала је разгледнице из многих градова света, а на оној из Париза писала је: „Ево ме овде и више сам тужна него весела сећајући се младости. Често мислим на тебе.”

Кад боје бледе

   Промену у Лизин живот унео је колекционар Павле Бељански из Новог Сада, са којим је од 1957. године почела да се дружи. Једнога дана посетио ју је са букетом перуника у рукама и молбом да их наслика. Пожалио се да га је у куповини њених „Магнолија” претекао Републички секретаријат за културу, након чега је имао грешне мисли о крађи. Док су разговарали о уметности, Лиза је блистала – са сјајем у очима претварала се у некадашњу лепотицу!
   Павле је на крају купио „Поглед на Београд из Кумодража” и „Цвеће” (слике је скинуо са зидова њених соба), а наручен „Гробљански букет” заменио је за „Сунцокрете”. Говорио је да га осваја делима испуњеним душом, за разлику од неких хладних „техничара”. Она никад није описивала своје радове, осим што јој се чинило да „делују као дах, не као материја”.
   Лиза је 1962. године претрпела два губитка: умрли су јој најдража мати и стара љубав Пјер. Од тада се затворила у свој свет, где су живот и сликање постали једно! Научила је да испред свих недаћа ставља радост стварања и открића лепоте природе. Иако је на одмор одлазила ради здравља и лечења, увек је носила боје и платно: трудила се да пределе околине Београда, Јадранског приморја, Рудника и Дивчибара дочара по тренутним утисцима. Нажалост, временом је стекла повијену кичму, што јој је отежавало кретање и ношење штафелаја.

КО И ГДЕ

Лик Лизе Крижанић остао је забележен на платнима четрдесет сликара, међу којима су Игњат Јоб, Петар Добровић, Зора Петровић, Никола Граовац, Мило Милуновић, Коста Хакман... Слика Игњата Јоба са портретом Лизе Крижанић оштећена је у бомбардовању и била је „сва у фронцлама”. Успео је да је спасе рестауратор Аца Томашевић који је за збирку Павла Бељанског то учинио бесплатно. Слике Лизе Крижанић налазе се у галерији њеног легата у Косјерићу, Народном музеју у Београду, Музеју града Београда, Спомен збирци Павла Бељанског у Новом Саду, и у приватном власништву.

   С годинама је све слабије излазила, па су јој малобројни пријатељи доносили букете цвећа, као замену за моделе. И даље је примала писма од верног обожаваоца Светолика Лукића, који јој се обраћао речима: „Драга, велика Лизо!”
   Пошто јој је старији брат Сретен живео у Француској, везала се за млађег Драгослава, коме је завештањем оставила све што има. Омиљену наруквицу поклонила је једној братаници, иако је маштала да је носи и на „оном свету”.
   Лиза Крижанић преминула је 3. маја 1982. године. Према опоруци сахрањена је у кругу најближих, а вест о томе накнадно је објављена. На вечни починак испратило ју је шест особа, међу њима и Десанка Максимовић. Поводом тужног догађаја песникиња је рекла:
   „Скоро неприметно, лагано, као кад боје бледе, изгубила се. Склопиле се очи које су нам тумачиле лепоту света.” Затим је успомену на тајанствену сликарку прекрила тама заборава.
   Ипак, десет година касније, неправда је почела да се исправља. У Дому културе у Косјерићу отворен је легат Лизе Крижанић, са око педесет радова! Историчарка уметности Вера Јовановић написала је њену монографију, а Милунка Митровић драму „Пољско цвеће у белом бокалу”. Прошле године кренула је са радом и ликовна колонија која је њој посвећена. „Драга, велика Лиза” заузела је место које јој на ликовном небу припада – оправдала је речи песникиње да личи на „једну од жилавих биљчица што се пробијају кроз камењар и упиру очи према Сунцу”.