Сва друмовања Милоша Црњанског

НЕМА СМРТИ, ИМА СЕОБА

Лутам још, витак, са сребрним луком,
расцветане трешње, из заседа мамим
али, иза гора, завичај већ слутим,
где ћу смех, под јаблановима самим,
да сахраним.
(„Стражилово”)

Бескрајни плави круг.  Звезду у њему Милош Црњански први пут је угледао у Чонграду, у близини мађарске границе с Румунијом. Родио се у породици чиновника Томе Црњанског, 26. октобра 1893. године. Како је то пред крај живота говорио, а објавио Радован Поповић у књизи „Живот Милоша Црњанског”:
   – Па, завичај је прво оно где сте се родили... Али, завичај, прави, знате, који волите, који осећате, за мене је Србија...
   Већ 1896. године породица се сели у Темишвар. Милош се касније сећао велике вароши, са широким улицама, каруцама, а бивало је и првих аутомобила. Ту је видео и први аероплан.
   У Темишвару креће његова животна пустоловина. Основна школа, лицеј код католичких фратара. Почиње да пише. Прва песма излази му 1908. године, у сомборском листу „Голуб”. Негде у то време, ујак и ујна из Беча зову младића да дође, могао би да учи школу, па да наследи ујака, трговца. Милош не жели да буде трговац. Заноси се сликарством. Тада је, као петнаестогодишњак, „од дуга времена”, урадио један аутопортрет. Ту слику носио је у свим својим сеобама. Убеђује мајку да га пошаље у Минхен или, бар, у Рим. Он неће у Беч, она не дозвољава да јој син буде „молер”, ни минхенски или римски. На крају успевају да се нагоде. Студираће на Експортној академији, у Ријеци.
   Почетком школске године стиже у Опатију, па у Ријеку. Уписује академију, учи италијански, али не запоставља ни јурцање за лоптом. Фудбалом се заразио још у Темишвару. Посећује Трст, одлази на светковине у Венецији. Како је рекао, касније:
   – Живео сам ја, на Ријеци, весело...

Наш бог је крв…

   Не запоставља ни стихове. Ту су и драме. Пише чувеном београдском издавачу Светиславу Б. Цвијановићу. Нуди му своје драме, али га овај одбија. Не задуго, показаће се.
   Пролеће 1913. године. Ујак опет тражи да Милош дође у Беч, мајка се придружује, па напушта Ријеку. Разлог је помало обичан. Пао је на испитима из стенографије и дактилографије. Неко ко ће деценијама касније по 15 пута прекуцавати своја дела на истој писаћој машини „адлер”. Пре него што је отишао у Беч, ферије проводи у Иланчи, код рођака. Нови Сад, код брата. Игра фудбал.
   Први пут одлази у Београд, и то с фудбалским клубом. Одушевљен, решио је да остане у српској престоници. Или да оде у четнике или на Војну академију. Чак су рођаци потезали везе, али га је неки пуковник брзо разуверио. Одбио га је, као... прешколованог. За академију треба шест разреда гимназије, а он има осам. Па још и годину оне Академије. Вратио се у Беч, али је до краја живота волео Београд. „Као што човек воли своју фикс-идеју”.
   Ујесен се уписује на медицину, али лети из ујакове куће. Мајка прихвата да га издржава. Живи у скромном пансиону близу болнице у којој се упокојио Бранко Радичевић. Пише драму. Нову. „Маска”.
   Ни медицина га не држи дуго. Прелази на студије филозофије и историје. Обилази музеје, а пара све мање. Опет шаље писма Цвијановићу, али је овај опет срца каменога. У пролеће 1914. године га регрутују. Добија распоред за тврђаву Пшемисл. Вест из Сарајева затиче га у Бечу, за билијарским столом. Првих дана после атентата склонио се у шуму поред града, за сваки случај. Полиција се распитивала за чланове српског студентског удружења „Зора”, коме је припадао.
   Из Беча за Нови Сад. Одатле, с неком женом у коју је био заљубљен, у Сегедин. Ту му, приликом неког претреса, проналазе марамицу у бојама српске заставе, и право у апс. Некако се извадио, али је доспео у регименту у Бечкерек. Неки официр га је истерао из школе за резервне официре и послао право на фронт.
   Његов батаљон креће на Србију. Заглавили су се у сремском блату, а после тешком муком стигли до Раче. У баруштинама их стиже колера. Болесни су остављени у возу, негде код Шида. Побегао је из вагона који је смрдео од бљувања, а изнемоглог га је прихватила нека породица. Одатле је пренет у болницу у Вуковар, и избегао српски фронт. А то му је било најважније. Из Вуковара у Ријеку. У дезинфикованом шињелу. А тамо тифус. Шест недеља у карантину. Као у паклу.
   У лето 1915. године пут под ноге, повратак у пук. Из Бечкерека правац Галиција. Плач и кукњава суграђана, знали су да већину војника испраћају у смрт. И били су у праву. У Галицији прави рат. Гину пријатељи. И он ће. Онда га опет преко веза пребацују у Беч.  Али, то више није Беч од пре рата. Овај, у јесен 1915. године, подсетио га је на огромну јавну кућу. Баш као код Штефана Цвајга. Опет прете војни позивари, и опет га преко везе смештају у болницу. Проглашавају га неспособним за војску и, као телефонисту, упућују на рад у цивилство, у Сегедин. А у септембру 1917. године, у часопису „Савременик”, објављује „Химну”. Пева:
   – Немамо ничег. Ни Бога ни господара. Наш Бог је крв...


                            Црњански у Асизију, у Италији, 1940. године (фотографија из Легата Милоша Црњанског у Народној библиотеци Србије)

   Враћају га у војску. На мађарско-словачку границу. Тврђава Коморан. Па онда у Острогон, школа резервних официра. Каже, „играмо се, као деца, рата”. Опет прекоманда, у Врховну команду на Сочи. Брзо га враћају у Коморан. А ратно расуло примиче се крају. У то време враћа се у Беч. Пише песму „Мизера”. Али, жели на југ.
   Средином децембра 1918. године стиже у Загреб. Одатле, да види мајку. Иланча. У Темишвару је и српска коњица. На вратима куће чека га мајка. Зиму проводи у селу. Завршава „Дневник о Чарнојевићу”. Занима се естетиком и ловом на зечеве. Погледује ка Београду. Продаје њиве, сакупља новац за школовање.

Вратићу се, болан…

   И, коначно, пролеће 1919. године. Београд. Милош гневан, бучан, спреман за окршаје. У остацима униформе, са камашнама на ногама и беретком на глави. Уписује упоредну књижевност и историју. Цвијановићу предаје рукопис збирке „Лирика Итаке”. Не избија из кафане хотела „Москва”. Ту је „главни штаб” послератне књижевности. Сима Пандуровић, Бора Станковић, Сибе Миличић, Винавер, Растко... Покреће часопис „Дан”. Ускоро настаје „Група уметника”. Милош, пргав, ратује са свима. Цвијановић објављује „Лирику Итаке”, а отац Анице Савић јавно прети да ће Црњанског кишобраном да упристоји, пошто његовој кћери посвећује „безобразне” песме. Убрзо, на једном од часова на факултету, упознаје и Видосаву Виду Ружић. Остала је уз њега до краја.
   У „Српском књижевном гласнику” излази „Суматра”, уз „Објашњење Суматре”. То је „манифест нове песничке школе”. А како тешко може да се живи од поезије, мора нешто и да се једе, тражи запослење. Добија место у Другој гимназији у Крагујевцу, али га истог дана разрешавају из нама данас непознатог разлога. И тада доноси одлуку да оде у Париз. Спаљује све рукописе, хартије. Преко Минхена стиже у Париз. Другује са Савом Шумановићем, Сретеном Стојановићем, Милом Милуновићем, Миливојем Узелцем.
   Али, ни овде не може да се скраси. Песник буре жели да види праву буру, и то у Бретањи. Скита около, дружи се са рибарима. Враћа се у Париз. За то време, у Београду, у библиотеци „Албатрос” Свесловенске књижаре излази „Дневник о Чарнојевићу”. А он се спрема за пут у Београд. Преко Италије.
   Одушевљен је Тосканом. У Фиренци ће написати „Стражилово”. Свраћа и код свог великог пријатеља Иве Андрића, тада на служби у Риму. Враћа се у отаџбину. А тамо, право у Сплит, па на Хвар. Ту су му другари, Сибе Миличић и Петар Добровић. Имају разне сулуде замисли, попут читања Хекторовића насред мора. Замало да Добровић тада плати главом забушавање у веслању. Црњански је побеснео и готово га ударио ножем. Одатле, Београд па Дубровник. Ту се верио с Видом. А онда на војну вежбу у Мостар. У војсци му је зло, али не пропушта прилику да се види са Шантићем. И коначно, по свршетку вежбе, добија посао. Привремени учитељ у Гимназији у Панчеву. Десетог новембра 1921. Вида и Милош се венчавају.
   Панчевачки дани теку. Предаје српски језик, историју и земљопис. За то време трају полемике око „Дневника”. А и новчане невоље. Узео је капару од Цвијановића, потрошио, а како се нису договорили, књигу је штампао код другог. Некако се и то решава. Игра фудбал. Док чека да му се одобри дуже одсуство с посла, ради лечења, посећује Боку Которску. С мора право у Румунију. У бању. Док је на боловању, учи за завршни испит. Коначно, дипломира 14. октобра 1922. године. Убрзо је указом постављен за суплента Четврте гимназије у Београду.

На дну неба…

   Поново Београд. Чаршија га чека на нож. Не остаје јој дужан. Почиње да пише за „Политику”, најпре о Хортијевој Мађарској. Опет тражи одсуство у школи, а директор је бесан. Црњански путује около. Тек када у „Политици” буде видео репортаже са Јадрана, сазнаће где је Милош провео дане боловања. Ређају се репортаже са путовања. Ријека, Сушак, па Банат. Онда серија „Код наших авијатичара”. Једва је дочекао да пише о пилотима са новосадског аеродрома. И да буде у авиону који изводи лупинге. А после поново на приморје.
   Цриквеница, Раб, Ријека... На тим путовањима, рађа се замисао за нови роман. „Сеобе”. Трага по архивама. Путује по Румунији, а одатле шаље репортаже за „Време”. Опет Бока, Дубровник, па до Крфа, да напише величанствену „Сербију”.
   Крајем 1925. године одлази на боловање. Овај пут право. У мају постаје професор, а почетком јесени долази до чувеног двобоја са Тадијом Сондермајером. Како се то срећно решило, наставља даље. У школској 1927. години у Четвртој гимназији скупља се занимљиво друштванце: Момчило Настасијевић, Душан Матић, Љуба Ивановић, Милош Црњански. Сви професори. Али, Милош више не може да издржи у школи. Гледа да се на сваки начин убаци у „Жуту кућу”, како су звали Министарство спољних послова.
   Путује у Берлин, по задатку Централног пресбироа при Министарству спољних послова. Тамо копа за подацима о Исаковичу. „Трагам за оном протувом Исаковичем”. „Сеобе” прво излазе у наставцима у „Српском књижевном гласнику”, коначно и код Геце Кона. Рукопис је први читао Слободан Јовановић, и био одушевљен. Он га је препоручио Кону. На крају, Министарство просвете тражило је да га на буџет преузме Министарство спољно, кад им већ толико треба.
   Поново се враћа у Београд. Са пријатељима писцима одлази на турнеју ПЕН клуба по Далмацији. Крклец, Кашанин, Десанка, Манојловић... Кад се вратио, чека га награда Академије наука за „Сеобе”. Креће време жучних расправа. Нападају га са свих страна, њега, који је „представљао шефа авангарде, а данас добија награде Академије и возика се са Пен клубом и представља модерну литературу наивним провинцијалцима”. За то време је на броду, путује по Средоземљу. До Шпаније.
   По повратку постаје редовна судска муштерија. Тужио је све који су га оплитали по новинама. Између два суђења путује на Јадран. А када се врати, чека га и школа, поред суднице. Нису му још одобрили прелаз у дипломатију. У марту 1932. године избија „београдска књижевна афера”. Почело је чланком Црњанског „Ми постајемо колонија стране књиге”, у коме се обрушио на књижаре, да дају предност преводима. Ту су и часописи. Укратко, овим је успео да стане на жуљ целој књижевној јавности. Тужи га „Нолит”, оптужују га да је фашиста, јучерашњи другови нападају га на улици. Убрзо су се ствари некако смириле. Опет путује у Шпанију и пише серију репортажа.

Туђину, пољупцем, дижем…

   А онда, у „Политици”, 16. марта 1934. године објављује текст „Оклеветани рат”. Рат назива „величанственим” – „нема вишег момента живота од учешћа свесног у битки”. Чланак је дочекан на нож, посебно се истакао Мирослав Крлежа, који га је напао у „Данасу”. Црњански узвраћа. Објашњава да је чланак писан са наменом, поводом прославе ступања у српску војску регрута из Старе Србије. А онда се обрушио на Крлежино миротворство. Пита како му то није пало на памет кад се школовао за аустријског ђенералштапца. Тако је затворио сваку даљу расправу.
   Покреће часопис „Идеје”. Од првог броја, октобра 1934. године, оптужују га за фашизам, а он отписује текстом „Богаташка деца играју се комунизма”. У јуну 1935. године „Идеје” више не излазе, а Црњански се опет спрема на пут. Постављен је за дописника Централног пресбироа у Берлину. Биће да је томе мало припомогао и његов пријатељ Станислав Винавер, тада ве-де шефа публицистичког одсека Централног пресбироа. Мало да га склони из Београда, док га неко није убио. У Берлину је нацистичка партија у пуној снази. Шаље извештаје, репортаже. Из Немачке стиже до Скандинавије и држи неколико предавања у Стокхолму. Успут шаље и вести.
   Из Берлина захтева да се државна пропаганда под хитно уозбиљи, да се не би и даље дешавало да се хрватска емиграција представља као једини глас из ових крајева. За кратко време успео је да створи широке везе са многим јавним радницима. За време Олимпијаде у Берлину организује гостовања наших спортиста и уметника. Потом путује по Данској. Спрема се за Шпанију, у којој је управо избио грађански рат. Извештаваће са фронта. Борави у главном Франковом штабу, пише. По повратку у Берлин тражи одмор, и проводи га у Енглеској и Шкотској. Стиже и до Исланда. И тако све до 15. марта 1938. године, кад га постављају за дописника за штампу при Краљевском посланству у Риму.
   Не треба му дуго да се уклопи и да пошаље прве извештаје. Улази у италијанско високо друштво. У то доба Андрић је у Фиренци, а Милош присуствује састанку премијера Милана Стојадиновића са грофом Ћаном, италијанским министром спољних послова. Није му дуго требало да заволи Рим. Поред оних маркиза и грофова, упознаје и фризере и поштаре, шофере и чистаче. Све оне који чине дух једног града. Нашао је чак и своје место, посластичарницу „Бебингтон”, на Шпанском тргу. Преко пута је кућа у којој је умро енглески песник Китс. Волео је тишину која је владала код „Бебингтона”, насупрот уобичајеној римској галами. Опседа га Микеланђело. И тако ће остати до краја.
   Узнемирава га италијанска фашистичка цензура, не може да јави све што би хтео. Посланство нема чак ни шифру, све је на извол’те. Ипак, стално је спреман на путе. „За мене одмор значи путовати, па ма под каквим условима.” Свако јутро користи да игра фудбал на пољанчету, па онда на посао у вилу „Боргезе”. Осећа да је рат на прагу. Много већи од оног кога су називали „Велики”. Види како нестају посланства. Једно по једно. Печате се касе, намештај продаје будзашто. Чак и он узима један стари компас из нечије амбасаде. Хвата га потиштеност, Виду шаље у Београд, а он пали папире, писма, успомене гута пламен. Успева да се сукоби са дописником „Политике” Гргом Златопером, и то се окончава на суду.
   Спрема се за рат. Ратни распоред му се зна, Велес. Спрема оружје, двоглед, чак и сабљу. У јануару 1941. године рат се увелико захуктава Европом. Бомбардован је Лондон, Италијани доживљавају прве поразе у Африци, нервоза расте. Енглези бомбардују Ђенову. Свима је већ јасно да је рат на Балкану неизбежан, шушка се о неком пакту са Хитлером. Кад се то коначно десило, у Бечу, у посланству се говори да је најгоре избегнуто.
   А ујутру, 6. априла, зазвонио је телефон у стану Црњанских. Милош кроз прозор гледа како преко Тибра сија Сунце, као да све гори. А Београд стварно гори.
   Никада није заборавио ту слику. Следећих двадесет шест дана проводи у кућном притвору, са полицијом испред врата. Гледа разрушени Београд у новинама.
   А онда га протерују, само са два кофера, 2. маја 1941. године. Сада радници разносе његов намештај. Право на железничку станицу, опкољени карабињерима на моторима. „Као путујући циркус.” Одредиште воза – Мадрид. Тамо их чека Јован Дучић. Само да би их испратио за Лисабон. Тамо је до 21. августа, у леглу шпијуна свих врста, представника пропалих држава. Онда стиже позив из Лондона. Ђенерал Душан Симовић звао га је да дође у Одељење за штампу владе у емиграцији. Тамо је „радио оно што нареде, као сваки официр”. Не пише. Не може, а и не жели. „Не пева се у кући мртваца.” И тако до маја 1945. године.

Моје миловање, по умирању лута…

   Рат је готов, али Милош не жели да се врати у земљу. Многи од оних са којима је „ратовао” двадесетих и тридесетих засели су на висока места, а нешто није сумњао у њихову осветољубивост. А ту су биле и „Идеје” које би му, веровао је,  гарантовале боравак у затвору. Замислио је да живи као писац у Лондону, али убрзо увиђа да то баш неће бити лако. Уштеђевина се топи, налази посао у обућарској радњи, ради као књиговођа. Настоји да побегне од пропалих министара, саветника и сличног света који се накотио по Лондону. Леди Пеџет, жена предратног енглеског посланика у Београду, прима их у своју дворишну кућу. Убрзо ју је Милош отерао „тамо где треба”, пошто их је третирала као послугу. Нема више посла ни код обућара.
   Продише кад оде у Британски музеј. Копа по мало знаним књигама о Србији. Почиње да пише роман „Лондонски обућари”, односно „Роман о Лондону”. Из Југославије допиру гласови о хајци коју против њега воде баш они којима се пре рата замерио.
   Налази посао у књижари на Пикадилију. Разноси књиге, а убрзо ни то не може да ради, због болова у ногама. Сви му обећавају послове, али се та обећања увек некако изјалове. У Југославији га разапињу, служи као показна вежба доказивања лојалности.
   Да би некако преживели, Вида прихвата да прави лутке од крпица. Шије од јутра до сутра, Милош пише. Добија понуду од Милана Стојадиновића, тада у емиграцији у Аргентини, да пише за његове новине „Ел економист”. Постаје стални дописник из Лондона, а 1951. године добија и енглеско држављанство. Прима се да буде председник „Удружења српских писаца”, емигрантске организације, али је брзо стигао да се са свима посвађа, па се повлачи 1953. године. Прилике у Југославији донекле се побољшавају, песме му излазе у антологијама, а онда Марко Ристић објављује есеј „Три мртва песника”. О Полу Елијару, Растку Петровићу и Милошу Црњанском. Само што је Црњански итекако жив. Награде које је текст добио говоре Милошу да не треба да се враћа. А да не буде досадно ни на друштвеном плану, побринуо се један бивши министар који је Црњанског извређао у штампи. Овај га позива у Хајд парк да се обрачунају. Од министра ни трага ни гласа.
   Већ 1956. године дело Милоша Црњанског враћа се на велика врата у земљу. Штампају се избори, „Сеобе” и „Дневник”. Улази у енциклопедије, а он тада пише своју, како је назвао, лабудову песму. Величанствени „Ламент над Београдом”. „Јан Мајен и мој Срем...” настаје на плажи енглеског мора. Шаље драме позориштима у Београду, оне се играју. Осећа да долази време за повратак, јер, „у старом Риму најтежа казна није била смрт већ – прогонство”. Преговара се чак о снимању филма „Сеобе”. Стижу писма из земље, сви га зову да се врати.
   Крајем јула 1965. године креће на пут. У пратњи амбасадора Срђана Прице и његове жене. У рукама кофер, на леђима зимски капут и шешир. Бродом креће без Виде. Договорили су се да он извиди, па ако све буде у реду, да дође и она. Свратили су у Париз, па Црњански у Немачку, код пријатеља, а Прица у Опатију. Тамо га је чекао. Јавили су му из Трста да хитно дође. Црњански је дошао у конзулат и одбија да прича с било ким осим са Прицом. Из Трста у Југославију.
   Коначно. Нема никаквих невоља, пише Види, раздраган. Ужива на мору. Нашао се чак и у друштву тада свемоћног Александра Ранковића, министра унутрашњих послова. Званично, сасвим случајно, срели се људи, али... На крају коначно у Београду, у хотелу „Ексцелзиор”. У почетку је зазирао од људи, али је брзо све дошло на своје. За промену, сада га разапиње емигрантска штампа. Оптужују га да се продао Титовом режиму, да је поклекао. А овде добија место које заслужује у српској култури. „Роман о Лондону” излази 1971. године и одмах постаје најчитанија и најкоментарисанија књига. Заслужено. Коначно се смирио на својој последњој адреси. Маршала Толбухина 81, други спрат, стан 8.
   И даље ради на „Књизи о Микеланђелу”. Ипак, слабо излази, ретко прима и најближе пријатеље. Не осећа се добро, раздражљив је, потиштен. Онда је дошла и ноћ 22. новембра 1977. године. Провео је у кошмарима, хтео некуда да иде. Узнемирен, врло. Пренет је у болницу „Драгиша Мишовић”. Одбијао је да прими храну и пиће, а испитивања су показивала да је стање организма нормално. Ипак, он је копнио. Ни са ким није желео да разговара.
   „Ја уопште немам намеру да живим.” То су биле последње речи које је изговорио, 30. новембра 1977. године. Лекари никада нису објаснили узрок смрти. Наизглед, није га ни било. Рекли су да је смрт психосоматске нарави, биће да је решио да умре. Или да се опет пресели. Јер, „нема смрти, има сеоба”