За читање и уживање – Соња Ћирић

НЕЋУ ДА МИСЛИМ НА ПРАГ

(одломак из романа који је добио Награду „Политикиног Забавника” за 2019. годину)

Одмах сам звала маму.

– Добила сам посао! Најлепши на свету! Писаћу приче! Имаћемо паре за Праг! Јави тати јер ја немам времена, почеће ми час! Причаћу вам!.... Јесте, за Праг! Јурим, касним!

Никад не трчи кроз ходник док телефонираш, можеш да налетиш на Николу – написаћу на зиду своје собе црвеним фломастером чим се вратим кући.

– Ало?! Пази мало! – грубо ме шчепао Никола, а онда ме погледао: – А, то си ти?! – али ме није пустио.

– Извини, почеће ми час – покушала сам да делујем пословно, одрасло и пре свега прибрано, што је било изузетно тешко док Никола стоји испред мене и чврсто ме држи за обе надлактице.

– Ајде, бежи!

Пустио ме је, а ја сам као мува полетела према својој учионици. Чула сам да шкрипим патикама док трчим, да ми ранац звецка и Николу како каже Арсићу: „Шта ћеш, седмаци!” али нисам успорила, успела сам да на вратима учионице претекнем наставника биологије и – јесс!!! – да седнем на место.

Две лепе ствари од јутрос! Моја Маја је говорила: „Куд' две, ту ће и трећа!”, и тако је и било.

После шестог часа, јурим кући ко без главе да што пре упалим компјутер и великим словима напишем:

ПРИЧЕ О „ДОБРОМ ДАНУ”

Тако ће се звати збирка, цео дан сам га смишљала. Али испред капије „Доброг дана” стоји Дуца.

– Уђи, чекам те – каже, и ја уђем, ништа не питам.

– Седи, написали смо уговор...

– Стварно? А ја сам баш мислила да вас питам да се договоримо...

– ... Молим те, пажљиво га прочитај, па ако се слажеш са свим што пише, ти онда потпиши... – допуњује брижно Даца.

– Слажем се, сигурно се слажем! Нисмо морали да склапамо уговор, могли смо само да се договоримо о техникалијама...

– Да, знам, али помислили смо...

– Господин Коста нам је сугерисао... – прецизира Даца.

– ... Да би било лепо да склопимо уговор, ако смо се већ договорили о послу.

Господин Коста је за својим столом мирно читао новине. Не знам да ли је видео или чуо шта радимо, али... замолићу Дуцу и Дацу да ме упознају с њим, што пре.

Е, да: уговор. Пише да морам да напишем најмање пет прича о теми коју ја изаберем, и да их завршим до 31. маја. Дуца и Даца се обавезују да ће их објавити о свом трошку, и да ће ми хонорар од 300 евра исплатити онда кад мени буде одговарало. Баш колико ми по татиној процени треба за Праг! Савршено!

Да ли сам порасла у сопственим очима? Јесам! Да ли су ми одговарали услови? Јесу! Укратко, ја сам данас потписала свој први уговор у животу. Јееее!

Улетела сам у кућу, укључила компјутер, чим је екран засветлео, написала наслов Приче о „Добром дану” исто онако како сам видела да то раде писци на филму, и копипејстовала причу која је отпутовала за Праг. Да се зна да немам само наслов збирке већ и прву причу, и да се зна да је то главна прича моје збирке. Тако је почео нов период мог живота, Моја Маја би рекла: „Нека ти је са срећом!”

 

КАКО ЈЕ НАСТАО „ДОБАР ДАН”

Дуцу и Дацу сви зову Дуца и Даца, чак и кад нису једно поред другог. Што, истина, није често.

Иначе, Дуца је Дубравко, а Даца је Драгана, презивају се Добриновић. Прича се да су њих двоје заједно откад постоје.

Родили су се у кућицама које је спајала башта. Прво Дуца, па месец дана касније – Даца. Кад се родио Дуца, његов тата је засадио кестен поред њихове кућице, а кад се родила Даца, и њен тата је засадио кестен поред њихове кућице. Да им деца лепо расту. Куће су биле толико мале да се у њима готово није могло живети, али то ником није сметало. Јер су имали башту. Дуца и Даца су у њој осетили прво сунце, ту су проходали, додирнули се.

И све је било онако како треба да буде.

Али једног дана, баш пред други рођендан Дуце и Даце, дошли су неки људи са кожним ташнама и наредили им да се иселе. Рекли су да ће њихове кућице бити срушене зато што су веома мале, а уместо њих ће бити изграђена велика зграда. Дуцини су отишли на једну, Дацини на другу страну, а на рушевинама њихових кућица никаква зграда није изграђена.

Башта се претворила у коров.

Пролазиле су године. Даца је знала да тамо негде постоји неки Дуца, и Дуца је знао да тамо негде постоји нека Даца. Једнога дана, случајно пролазећи старом улицом, Даца је помислила:

– Зашто ми је све ово познато, шта ли чува овај коров? – и застала.

– Можда је то нечији врт – одговорио јој је Дуца, који је трен пре ње такође застао испред истог места где и она.

Угледали су се, и од тада су заједно.

Прва два месеца свог будућег доживотног пута провели су у рашчишћавању корова, трња и гушећих пузавица. Лако су радили. Негде на пола посла, наишао је општински инспектор у друштву полицајца.

– Да ли је ово земљиште ваше власништво? – питао је.

– Не – одговорили су.

– То значи да ви кршите закон. Удаљите се.

Дуца и Даца нису хтели да крше закон, па су одмах отишли код председника општине. Испричали су му зашто је тај простор сигурно њихов, иако немају никакав доказ да јесте. Председнику општине се допала прича о њима и о башти, и дозволио је Дуци и Даци да наставе с послом.

Кад су склонили све што смета, Дуца је рекао:

– Време је за цвеће. Нека цвеће уоквирује башту.

Тако је настао цветни оквир од мириснолила боје, тегет као летње ноћно небо, звонкожуте, као облак плаве, радосноцрвене, па као дубина тиркизне, и на крају топлобеле боје. Затим су унутар тог круга поређали беле дрвене танке столове, испред сваке боје цвећа по један. Над баштом су се надвијале испреплетене гране два кестена који су са супротних страна кренули један према другом да се споје.

Тако је, прича се, настао„Добар дан”.