Живот пише драме

НАДА У ЧВРСТ ЛЕД

Мајка и кћерка су биле до грла у леденој води. Два пролазника су кренула ка њима преко танког леда. И преко водопада.

Двадесетдвогодишњи Терек Бекман чекао је да се промени светло на семафору моста преко реке Снејк у Ајдаху. Био је врло узбуђен. Мислио је како ће заувек запамтити тај 16. фебруар 2007. године, кад му је банка одобрила први кредит. Коначно ће са женом Хајди моћи да купи ранч о којем обоје сањају већ неко време. Месецима су штедели за учешће, Терек је радио два посла.
   Да, запамтиће овај дан. И те како памтити. Али не по кредиту.
   Зима је била оштра. За тај дан метеоролози су предвидели благо отопљење, што је Терек једва дочекао. Толико да је зимске ствари одмах вратио у орман и извукао лаганију одећу. Док је тако сањарио шта ће све направити на имању, поглед му је лутао по околини. Гледао је у вештачки водопад који реку Снејк сече напола у непосредној близини моста. После три месеца сурове зиме водопад се претворио у зид од леда. И то подебелог леда. Делови су изгледали као огромне леденице које се пресијавају на Сунцу.
   Убрзо је Терек приметио како протрчавају људи у паници. Јурили су ка средини моста, све време машући надоле, ка реци. Спустио је прозор и чуо женски врисак. Истрчао је из аутомобила, па се придружио људима који се нагињу преко ограде. А доле, у реци, стајало је бело теренско возило. Окренуто на кров. Лед је на том делу тока већ нестао, па је Терек видео жену како стоји до браде у леденој води –држећи уплакано мало дете.
   Како су уопште успеле да сиђу? Ограда нигде није била пробијена, па је Терек претпоставио да су излетеле с пута и стропоштале се низ залеђени водопад. Како год, није му требало дуго да схвати да ће се убрзо или удавити или смрзнути. Знао је да је струја снажна у подножју водопада и, ако их случајно повуче под лед, ништа неће моћи да их извади на површину. Потрчао је до краја моста и брзо прескочио ограду. Држао се за ивицу и полако се спуштао ка леду. Тако је могао донекле, а онда је схватио да ипак мора да скочи. И није нека висина – два метра, али пашће на лед, не знајући колико је дебео. Само је недостајало да подлети, па да ватрогасцима направи још мало посла, да ваде и њега.

Ипак, одважио се и пустио ограду. Дочекао се на ноге, све је прошло како треба. Осим што је био у платненим патикама. Псовао је у себи, куд баш данас да зимску одећу остави у орману и глуми пролеће! Хладноћа се пробијала кроз танак ђон, а прсти су се брзо угрчили. Шта је, ту је – мораће да настави. Бар је деловало да је лед чврст као гранит. Ваљда.
   Полако се спустио на све четири. Гледао је да некако распореди тежину. Осећао је хладноћу кроз танке панталоне, лед га је секао као жилет. Лагано је прилазио ивици водопада, миц по миц, центиметар по центиметар. У једном тренутку је погледао назад, само да би видео гомилу људи на мосту. Зар нико нема намеру да му помогне?!
   Педесетак метара даље, на паркингу ресторана, четрдесетседмогодишњи електричар Стивен Хос управо је истоваривао опрему из комбија. Спремао се да обави поправке у ресторану и баш тада је чуо вриску. Побацао је алат и стуштио се ка реци. И сам је пре двадесет година преживео саобраћајну несрећу, па од тада није ни размишљао ако некоме случајно затреба помоћ. Видео је онолико несрећа на путу, али насред реке? Ова је прва. Касније је причао да нема појма како су се ствари одвијале првих неколико минута. Само је схватио да се налази насред леда. Никада није видео водопаде из овог угла. Поготово не залеђене. Изгледали су као сталактити у пећинама. Шта сад?

Минут-два касније придружио му се и Бекман на ивици. Гледали су доле, само да би схватили да морају да се спусте. Али нису знали како. Онда је Бекман угледао усек тачно између великих леденица. Додуше, није се баш видело где се завршава и да ли је чист до краја, али је то једини пут. А једино превозно средство – њихове задњице.
   Искористили су тај усек у леду као да је џиновски тобоган. Колико су могли, држали су се рукама за ивице, мада их је лед секао при сваком покрету. Испоставило се да је пут до подножја чист. Кад су се спустили, дрхтали су и били потпуно мокри. Што од зноја, што од леда. Ипак, били су мање од пет метара удаљени од Лесли Вотсон и њене четворогодишње кћерке.
   На несрећу, испоставило се да је овде вода истањила лед. Кад је Бекман покушао да коракне ка Лесли, зачуло се крцкање. Прво благо, па све јаче. Није било друге него да застане и врати се. За то време жена је вриштала и преклињала да их изваде из воде. Бекман и Хос су покушавали да их некако утеше, да долазе по њих. Само што нису знали како. Мисли им је ометао страхотан хук реке испод леда. Један погрешан корак је довољан да све четворо нестану. Тереку је прошло кроз главу да ће их, у том случају, наћи ко зна где низводно, и то кад лед попусти.
Онда се Хос одважио да уради једину могућу ствар. Легао је на лед.

Опружио се ка Лесли колико год може. На сву срећу, довољно да дохвати девојчицу. Терек их је извукао на колико-толико сигуран део леда, ухватио девојчицу и прибио је уз себе, да је мало загреје. Тада су се и два полицајца појавила на стени изнад њих. Бекман им је додао дете, а онда се придружио Хосу. Обојица су легли на лед, протегли се ка Лесли да би је ухватили за руке. Некако су, на „о-рук”, успели да је извуку из ледене воде. Подигли су и њу до оних полицајаца, који су је ставили на носила и сајлама извукли преко леда. Све до хитне помоћи на обали. Тада су сви одахнули. Једино што су заборавили на двојицу спасилаца.
   А њих двојица, потпуно исцрпљени, мокри и смрзнути, једва су се испентрали уз водопад. Сетили су их се тек кад су се појавили на обали. Брзим прегледом у возилу хитне помоћи утврђено је да нису много повређени. Осим посекотина од леда, којих није мањкало, нису зарадили ни кијавицу. Једино је Терек остао без оних патикица. А мајка и кћи? Осим хипотермије, све остало је било баш како треба. Да су спасиоци закаснили пет минута, не би им било спаса. Срећа што Терек Бекман и Стивен Хос нису чекали тих пет минута.