Живот пише драме

ЗАРОБЉЕН У ТАЛАСИМА

Кад се после једнодневне пловидбе од руског града Хабаровскa до острва Сахалин три путника нису вратила кући, све спасилачке екипе из околине подигнуте су на ноге

Четрдесетшестогодишњи Михаил Пичугин, његов брат Сергеј и нећак Иља запловили су 9. августа прошле године Охотским морем да посматрају китове. Као и много пута раније, укрцали су се на (наизглед) поуздан гумени чамац. Остатак породице обавестили су да ће се вратити исте вечери.
   Све је протекло како су замислили. Кренувши натраг, приметили су како је море мирно – ништа није слутило да ће се десити несрећа. Све док мотор чамца није забрујао. Пичугин је пришао да види шта се дешава. Није успео да утврди да ли је у питању некакав квар, а онда су злослутни звуци наједном утихнули. Мотор је стао и три путника су остала да плутају у чамцу, предалеко од копна.
   Срећом, имали су весла. Знали су да ће повратак без мотора трајати много дуже, али ништа друго им није преостало. Пошто су још једном безуспешно покушали да оспособе мотор, завеслали су из све снаге. Као да је све пошло по злу, осетили су да се вода узбуркава. Браћа су убрзала и ускладила покрете како би се што пре дочепали тла. Изгледало је као да се спрема олуја.
   Михаил и Сергеј, сада већ без даха, наставили су да веслају. Иља их је немо посматрао. Покушали су да га умире, уверавајући га да ће ускоро стићи кући. И сами су веровали у то – док се није десила нова незгода. Једно весло се изненада поломило. Браћа су разменила забринуте погледе, знајући шта ово значи. Са само једним веслом више нема шансе да управљају чамцем. При руци су имали телефон за хитне случајеве, али били су ван домета. Могли су само да се примире и чекају да их неко пронађе.
   Иако је био почетак августа, на пучини је било ледено. Пребирали су по торби коју су понели да би знали чиме располажу. Осим вреће за спавање с камиљом длаком и неколико паковања резанаца и грашка, није било много корисних ствари. Ипак, понадали су се да ће им то бити довољно док не стигне помоћ.

Њихове породице нису дигле узбуну првог дана. Дешавало се, наиме, да због лошег времена путовање чамцем потраје. После неколико дана, међутим, све хитне службе кренуле су у потрагу јер од три путника није било ни трага ни гласа. Неколико авиона и хеликоптера надлетало је Охотско море, покушавајући да открије где се налази усамљени чамац. Узалуд. Двадесетак дана касније, мада је потрага и даље трајала, мало ко се надао да ће их пронаћи живе.
   Неким чудом, Михаил, Сергеј и Иља и даље су били живи, заробљени насред непрегледне воде. Како је време одмицало, борба за опстанак постајала је све тежа. Успели су да скупе кишницу како би утолили жеђ, али врло брзо су остали без залиха хране. Пецање је било једини начин да се домогну новог оброка. Хладноћа је била неподношљива, посебно ноћу. Нису више ни бројали колико дана и ноћи чекају спас.
   Била је скоро средина октобра када је гумени чамац коначно пронађен, сасвим случајно. Угледала га је посада рибарског бродића „Анђео”. На први поглед се чинило да је празан, све док Михаил није смогао снаге да се придигне и махне. Пронађен је безмало хиљаду километара далеко од места одакле је кренуо 67 дана раније.

Пичугин је једва дохватио уже које су му бацили да би га пребацили на бродић. Није могао одмах ни да говори. Тек кад се мало загрејао, објаснио је шта се десило. Он је једини преживео. Нећак Иља је умро средином септембра, највероватније од хладноће и глади. Понашање његовог брата после ове трагедије постало је неурачунљиво. У једном тренутку Михаил га је једва спречио да не скочи у воду и прекрати себи муке. После три недеље, и он је преминуо.

Михаил је остао сам и једино што му је помогло да се не преда била је помисао на породицу. Поред глади и хладноће, муку су му задавале отворене ране које су му се појавиле на телу услед дуготрајног седења у истом положају. Братовљево и нећаково тело везао је за чамац да их не однесу таласи. Са стране је везао њихове јакне не би ли лакше привукао пажњу спасилаца. Током потраге неколико пута је видео хеликоптере, али нико га није приметио.
   Чим су стигли до копна, Михаил је пребачен у болницу. Лекари су одмах установили да је неухрањен и да је дехидрирао, али био је стабилан. Новинари су врло брзо дознали шта се десило и  нестрпљиво су чекали да сазнају којим чудом је преживео. Намучени човек веровао је да га је чудо спасло и да није случајно што га је пронашла посада бродића који се зове „Анђео”.
   Пре него што је кренуо на кобну пловидбу, Михаил је тежио више од 100 килограма, а у болници је завршио с тек педесетак. Његова супруга је претпоставила да му је управо вишак килограма помогао да преживи.