Зашто се каже...

ДРВО

Седи, дрво, на дрво!

Између епохе магареће клупе и данашњег доба, када деца у школи смеју да раде шта им је воља, било је време (које старији читаоци вероватно памте) када је учитељ прозваном ђаку могао да се обрати увредом из поднаслова и тако му саопшти да није задовољан одговором, те му наређује да седне. То значи да је ђак клада од дрвета, исто као и скамија или столица под њим.
   Прва асоцијација на реч дрво обично је дрво живота (не украсна биљка из цвећаре, него право велико стабло са кореном и крошњом, као појам живота); некоме ће на памет пасти дрво знања, то јест библијско дрво познања добра и зла (са ког је Ева убрала јабуку и дала је Адаму), док ће многи лингвисти вероватно помислити на дрво језика. Сва се та апстрактна дрвета заснивају на изгледу велике вишегодишње биљке, што је једно од два основна, конкретна значења именице дрво. Друго се односи на дрво као материјал, исечени део стабла који служи за огрев и као сировина за бројне производе у домаћинству, занатству, индустрији.
   У многим језицима за ова два значења постоје различите речи, на пример, енглеско tree и wood, немачко Ваum и Ноlz, грчко dendron и xylon латинско arbor и ligneum (отуд италијанско albero и legno), али у словенским језицима није тако. Зашто? Просто речено, због гласовних промена. Наиме, и ми смо некада за та два појма имали посебне речи, од различитих али сродних основа, пореклом од истог корена, које су у прасловенском гласиле *dervo и *drъvo. Прва је означавала биљку, а друга од ње добијени материјал. Због сличности основа у свим словенским језицима мешају се и преплићу облици и значења, с тим што у већини њих данас преовлађују ликови од прве основе (нпр. словеначко drevo, пољско drzewo, руско дерево), док је код нас преовладала друга основа (као у македонском дрво, бугарском дърво, пољском drwa, руском дрова).
   Ми смо још колико у српскословенском имали обе варијанте, и *drěvo ‘дрво као биљка’ (ређе ‘грађа’) и дрьво ‘дрво као грађа’ (ређе ‘биљка’), што се и дан-данас у нашим дијалектима чува као пар древо (ијекавски дријево) и дрво, мада се значења одавно мешају – нису чврсто везана за један облик.

Тако у једном етнографском опису обичајног права из Старе Црне Горе: ПЛЕМЕ ЈЕ ДРЖАЛО СВОЈЕ СКУПОВЕ ПРЕД ЦРКВОМ ИЛИ [...] ПОД КАКВИМ ДРИЈЕВОМ – нема сумње да се ради о живом дрвету, док се исти облик у Српском рјечнику И [УЗЕ] КРСТОВЕ ОД ЧАСНОГА ДРЕВА односи на дрвну грађу (делове часног крста) или пак на лађу у примеру код дубровачког писца Ивана Стојановића: НАЈПРИЈЕ ЈЕ БРОДИО ДРИЈЕВИМА ТРГОВАЧКИЈЕМ. С добрим осећајем за изворно значење, Глиша Елезовић се на једном месту каје што турску реч kaik није превео нашом кораб или древо (него са барка). О мешању основа, независно од значења, најбоље говори Вуково сведочанство у Српском рјечнику: У ДУБРОВНИКУ СЕ ДАНАС ГОВОРИ ДРВО, АЛИ КАД КО У ШАЛИ ПРИПОВИЈЕДА КАКО ЈЕ КАКАВ ОНДАШЊИ ВЛАСТЕЛИН ГОВОРИО, ОНДА СЕ И ОНДЈЕ МОЖЕ ЧУТИ ДРИЈЕВО.
   Кад би вас неко питао да мењате дрво по падежима, рекли бисте: „Наравно: дрво, дрвета, дрвету, дрво, дрветом, дрвету, уз дубоко уверење да нека баба која говори дрво, дрва, дрву, дрво, дрвом, дрву дебело греши. Али ту бисте се ви огрешили о дотичну баку јер је управо њена промена изворно тачна (тако гласи у осталим словенским језицима), док се оно прво уобичајило тек негде у 17. веку, и то само у српском додавањем основинског проширења /-ет/ да би се одржала разлика између множине дрва (као гомила резане грађе) и дрвета (као више стабала), од чега се најчешће користи збирни облик, колектив дрвеће. Посредни доказ новопечености основе дрвет- јесте чињеница да она, с пар изузетака, нема придевских изведеница.
   У српскословенском први помен облика дрҍво потиче из 13. века: СѢКИРА ПРИ КОРѢНИ ДРѢВА ЛЕЖИТЬ и односи се на биљку. Почетком 14. века дрьво у повељи којом краљ Милутин оснива Грачаницу, КТО КОНЕ ИМА [...] ДА ДОВОЗИ ПО ВОЗУ ДРЬВЬ, односи се на огрев, а нешто касније на биљку у повељи којом Стефан Остоја, босански краљ, Дубровчанима препушта нека села: ЗЕМЛЕ [...] С ВОДАМИ И С ПАШАМИ И З ДРЬВМИ, а од 15. века, у повељи којом се потврђују привилегије Дубровчанима, значи ‘лађа’: ако СЕ РАЗБИЕ ДРЬВО ДУБРОВЬЧЬКО. Тако је и у народној песми: СУСРЕТОШЕ ДО ДВА ДРВА, ЈЕДНО ДРВО Б’ЈЕЛИ БАРЈАК НОСИ, ДРУГО ДРВО ЦРНИ БАРЈАК НОСИ.

Међу примерима старе употребе, приметили сте, често се помиње дрво као ‘брод’, што је његово посебно значење изведено од основног ‘дрво као грађа’. Ако нам се на први поглед и учини да то нема смисла, историја бродоградње ће нас поучити да су се лађе правиле од дрвета (за разлику од, на пример, кућа, које су на приморју биле од камена, у унутрашњости од земље и цигле). И прва су пловила била од дрвета: примитивни чамац од једног издубљеног стабла (стручно зван моноксил) прерастао је у брод од нарочито уклопљених дасака. Још један важан део брода, израђен од посебно отесаног стабла, јарбол, такође је изворно значио ‘дрво’ (романским посредством на Јадрану, у крајњој линији од лат. arbor ‘дрво као биљка’).
   Дрво је нашим прецима било важно као грађа и као огрев. Отуд се низ предмета назива разним изведеницама те именице: деминутив дрвце није само ‘мало дрво’ (што значе и дрвак, дрвашце, дрвенце, дрвешце, дрвећице), него и ‘мањи, необрађени део дрвета као део неког оруђа’, у множини ‘дрва за огрев’ и ‘шибице’, и даље је дрвац ‘шимшир’, дрвица ‘цепка’, дрвенце ‘дрвени суд за пиће’. Палидрвце је новија кованица.
   Придевских изведница има много и углавном се односе на физичке одлике дрвета као материјала, укључујући пренесена значења, на пример, дрвен ‘крут, безосећајан’, ‘неправи, лажни’ (нпр. дрвени адвокат – вероватно се мислило на лутку од дрвета која представља некога), дрвенаст, дрвенкаст, дрвењаст, дрвеничав, док су малобројни они који се односе на биљку: дрветов, дрвећи и необичан дрвљан ‘који истерују грану, лист (а не плод)’. А шта буде кад се у кухињи нађу дрвенац и дрвено масло? Лепа гозба, чим се уз ‘бакалар’ и ‘маслиново уље’ дода још мало кромпира.

Бројни називи за ‘место (у дворишту) где су наслагана дрва’, најчешћи дрвеник, дрвљаник и нешто ређи дрвар, дрвара, дрварица, дрваница, дрвник, дрвњак, дрвало, дрвотоњ сведоче да је у нашем народу дрво било главно гориво. Овде не можемо побројати стотине термина скованих или преведених за потребе савремене дрвопрерађивачке индустрије.
   Најстарија занимања везана за сечење и обраду дрвета била су дрвосеча и дрводеља, али у развијенијој привреди појединци се баве и скупљањем, превозом и трговином, на пример, дрвоноша ‘онај ко носи дрва’, дрвар, дрварица ‘човек тј. жена која скупља, носи или продаје дрва’ (али и ‘лађа која превози дрва’), дрварити ‘снабдевати некога дрветом’, а дрварити се ‘снабдевати се’. Вук то илуструје дијалогом: КАКО СЕ ДРВАРИШ? ОН МЕ ДРВАРИ.
   Презимена нису честа, али их има доста, као Дрвар (првобитно: ‘човек који се бави скупљањем дрва’; отуд и Дрваре – село код Вучитрна), Дрваревић, Дрвенџија, Дрвенић, Дрвењак, Дрвеница, Дрвениковић. Све је мање дрводеља, па се и то презиме проредило, мада се у облику множине, Дрводеље, чува у имену два села код Лебана и Лесковца, као траг некадашњег занимања њихових становника.
   Топоними су релативно бројни: Дрвар (првобитно: ‘место где су сложена дрва’), Дрвеник ‘исто’ (Конавли, Макарска), Дрвник код Књажевца. Они изведени од саме именице дрво доста су ретки: на пример, Дебело Дрво (код Јагодине), Дрветине (код Бугојна), некада Дријева (данас Габела у Херцеговини), за разлику од честих имена места названих по конкретној врсти дрвета, као Бор, Бреза, Јабука, Топола, Трешња, или њихових изведеница, типа Дреница, Дубица, Јеловица, Липолист.

Зооними се понекад односе на веће животиње којима је дрво станиште: дрварица ‘птица црвендаћ’ и ‘жаба крекетуша’, дрво(п)лаз ‘врста змије, смук’, али углавном означавају инсекте који живе у дрвету или на њему, било да су старином домаћи (као дрвенар ‘црни мрав’, дрвењак ‘жижак’, дрвуља ‘врста инсекта’, голема дрварица ‘врста опнокрилца’), било новије преведенице (као дрвојед, дрвобушац, дрвомор, дрвољуб). Тек у ботаници има безброј термина с овим елементом: анђеоско, варзилово, гвоздено, гумино, дарчиново, жутилово, али то су све преведенице или полупозајмљенице за новије, индустријске биљке.
   Дрво и камен, као појам најтврђих природних материјала, често се у изразима срећу у пару: дрво и камен ‘све без изузетка, и оно што је најотпорније’: ЗУЛУМИ СУ ТУРСКИ ДОДИЈАЛИ, ДОДИЈАЛИ ДРВУ И КАМЕНУ (у народној песми), ИЛИ ИЗГОРЕ ДРВО И КАМЕН; дрвље и камење бацати (ваљати, осути) ‘оштро напасти, критиковати’; у мање озбиљним приликама довољно је некоме ударити дрвеницу ‘изударати, избатинати’. Сликовити израз дрва у шуму носити значи ‘радити непотребан и бесмислен посао’. Именички пар је нераздвојан и у творби глагола: Ја се каменим и дрвеним (нпр. од чуда) код Вука значи ‘кочим се’.
   Дрво се у народним пословицама помиње и као биљка и као материјал: ДРВО СЕ НА ДРВО НАСЛАЊА, А ЧОЕК НА ЧОЕКА; ОД ПРУТА БИВА ВЕЛИКО ДРВО; МЛАДО СЕ ДРВО САВИЈА; МАТОРА ДРВА НЕ ДАДУ СЕ ПРЕСАЂИВАТИ; ОД ЈЕДНОГА ДРВЕТА НИКАКВА ГРАЂА НЕ БИВА; ЗА ТВРДО ДРВО ТРЕБА ТВРД И КЉУН; ПОКРАЈ СУВА ДРВЕТА И СИРОВО ИЗГОРИ, И ПРАВО СЕ ДРВО ИСКРИВИ КАД НА КРИВУ ЛЕЖИ; САМ ПОД СОБОМ ДРВО ПОДСЕЦА.

Дрво је као биљка која дуго траје и вишекратно рађа одувек појам живота, мереног не само једним људским веком него и опстајањем читавих породица. У народном веровању оно дубином корена спаја подземни свет и небеску сферу (до које допире крошњом). Како својом дуговечношћу спаја генерације, дрво је у паганска времена служило као светилиште (звано и запис, јер је на њему урезан одређени знак – од појаве хришћанства крст), па су многе хришћанске цркве подизане на местима која су се показала као добра јер на њима вековима успева дрво.
   Два важна појма описују придеви чије се прасродство с именицом дрво на први поглед не види: древан значи ‘онај који је од давнина, стар као дрво’ (та је веза јаснија онима који још говоре древо), док је здрав (само је лаицима нејасан његов фонетски развој од прасловенског *sъ-dorvъ) заправо ‘онај који је чврст, јак, као (добро) дрво’. Тако нам етимологија открива да су наши прародитељи били сасвим свесни квалитета дрвета. Али данас човек, изгледа, није у стању да поштује нити његову племенитост нити драгоценост биљака које ову планету снабдевају кисеоником. Нама само остаје да, по древном обичају, куцнемо у дрво (одоздо, у грубо обрађено и нефарбано) и да се помолимо за здравље. Пуј спас за све нас! ■