Живот је бајка – Мери Сикол, хероина која је рушила предрасуде

МАЈКА СИКОЛ

Обележава се 220. година од рођења жене која је заувек променила добротворни рад и медицинску негу. Храбрим делима и непоколебљивошћу „црна Флоренс Најтингејл” постала је симбол човечности и борбе за једнакост.

Рођена је 23. новембра 1805. године на Јамајци као Мери Џејн Грант. Одмалена је показивала занимање за лечење и помагање другима. Учећи од мајке, познате исцелитељке, стекла је основу за медицинско знање, док ју је разнолико порекло обликовало у храбру жену отвореног ума.
   Њен отац је био шкотски војник, а мајка слободна црна Јамајчанка вична народној медицини – пружала је негу инвалидима у свом пансиону.
   Године 1836. Мери Грант се удала за Едвина Хорација Сикола. Док су путовали на Бахаме, Хаити и Кубу, проширила је своје знање о тамошњим лекаријама. Након мужевљеве смрти 1844. године, стекла је додатно искуство у нези током епидемије колере у Панами, а по повратку на Јамајку бринула је о жртвама жуте грознице, међу којима су многи били британски војници. Као жена тамне пути, суочила се с бројним препрекама, али је, захваљујући даровитости и одлучности, успела да стекне углед искусне исцелитељке.

У Кримском рату је показала ретку храброст и одлучност. Иако су британске власти одбиле њену понуду да се придружи медицинском тиму због њеног порекла, на своју руку је отпутовала на ратиште и тамо основала „Британски хотел”, где је неговала и хранила војнике, који су је с љубављу звали „Мајка Сикол”.
   Године 1857. објављена је њена аутобиографија „Чудесне авантуре госпође Сикол у многим земљама”, која је постала бестселер. У њој описује како је на путу за Крим посетила војну болницу у Скутарију и доставила залихе. Поново се сусрела с војницима и упознала Флоренс Најтингејл, коју је овако описала: „Витка фигура у униформи медицинске сестре; с бледим, благим али одлучним лицем, које лагано почива на длану једне беле руке, док друга подржава лакат – положај који њеном лицу даје оштар, истраживачки израз, прилично упечатљив”.

Мери је продавала све – од ципела до прашка за зубе, али и јахала на бојиште да достави оброке рањеницима. Остала је на Криму све док су тамо биле трупе, а 1856. године вратила се у Енглеску без пребијене паре, јер је поделила сву зараду коју је стекла. Добила је одликовања Француске, Енглеске и Турске.
   Последњих 20 година живота провела је путујући између Лондона и Јамајке. Преминула је од можданог удара 14. маја 1881. године. Већи део иметка оставила је сестри на Јамајци. Сахрањена је на католичком гробљу у Кенсал Рајзу у Лондону. Њена слава и достигнућа нестали су заједно с онима који су је познавали, али се у новије време о њој поново говори. Године 2004. изабрана је за најистакнутију црну Британку у анкети о сто значајних људи, док је 2016. њена статуа откривена испред болнице „Сент Томас” у Лондону.
   Мери Сикол је више од историјске личности – она је симбол отпорности, иновације и саосећања. Њено име одјекује кроз векове као подсетник да храброст и људскост не познају границе.