Лебдећи команданти

НА НЕБУ ИЗНАД МОСКВЕ

Попов и Пенов били су хиљаду метара изнад битке и својим јединицама давали неопходна упутства. Онда их је открила немачка артиљерија, појурили авиони, захватила ватра...

Сергеј Попов добио је прекоманду у новембру 1941. годне у време жестоких бојева за Москву. Јавио се команди Шеснаестог одељења ваздухопловног дивизиона за артиљеријско осматрање. Задатак му је одмах саопштен: из ваздуха ће осматрати положаје и покрете непријатељских јединица на сектору између Лењинградског и Дмитровског друма. Немци су надирали из подручја Клине. Без пардона.
   У одбрани Москве учествовале су и јединице аеростата, балона пуњених плином. Нечујно би се подигли и одозго осматрали непријатеља дајући тачне координате својим артиљеријским јединицама. Помагали им код корекције баражне ватре. Да се не би нашли на удару непријатељске противваздушне одбране, аеростати су углавном узлетали ноћу.
   Линија фронта мењала се из часа у час. Немци су напредовали. уз велике губитке. Све ближе Москви. Сергеј Попов безмало је сваку ноћ био у балону. Уграбио би неколико сати сна у току дана. Не увек. Мира му нису давале „каћуше”, вишецевно ракетно оруђе. Овде, на западном делу фронта, видео их је први пут. Песму је одраније знао и певушио:
   „Виходила на берег Каћуша...”

Туку, не знам откуд!

   Шестог децембра ноћу аеростат с Поповим поново је кренуо на задатак. Подаци су говорили да Немци спремају велики офанзиву под окриљем мрака. С Поповим у гондоли био је и мајор Пенов, артиљерац. Његов задатак био је да догледом осматра блесак ватре непријатеља и телефоном даје тачна упутства својим јединицама.
   Совјети су намеравали да изненаде Немце: кренуће у напад кад и они, тачно у поноћ.
   Попов и Пенов, наоружани догледима, на висини од осамсто метара, тресли су се од хладноће. Жива на термометру на земљи се спустила испод 15. подељка, у балону је још хладније Зурили су у ноћ покушавајући да назру светла фарова непријатељских возила. Ништа. Само мрак, непрозиран.
   Онда су с истока прво чули звук налик покрету тенкова, затим приметили шкиљаву светлост. Непријатељ је кренуо. Мрак је разнео блесак артиљеријског оруђа. Мајор Пенов брже-боље је из унутрашњег џепа извадио мапу подручја и батеријском лампом осветлио место откуд је допирала светлост. Земљи су хитно отпослате координате циља.
   – Подбачај! Поново подбачај! Десни оријентир 23 – гласом промуклим од мраза викао је у микрофон мајор Пенов. – Тако, такооо. Браво!
   И заћутао спустивши доглед. Као да се разданило. Слева, здесна, одасвуд, грмеле су „каћуше”. Чинило се да их је на стотине. Музика и блештави ватромет. И Попов је занемео.
    – Гондола, гондола! Шта је с вама? Дајте координате, нове! – пренуо их је глас из слушалице.
    Поново је прорадила веза између гондоле и земље. „Каћуше” су биле све прецизније упорно засипајући непријатеља убитачном ватром. Небо је горело осветљавајући све као на длану. Попов и Пенов могли су из ваздуха да разазнају чак и врсту оружја немачких војника. Међутим, и Немци су видели њих. Беспомоћне да побегну или одговоре равном мером.
   Немачка противваздушна одбрана узела их је на нишан и отворила ватру. Граната је експлодирала с десне стране, друга с леве. Следеће су биле још ближе.
   – Не схватам откуд туку – намрштио се Пенов.
   Попов је покушавао да догледом допре до батерије која их је узела на нишан. Узалуд. Свуда само заслепљујућа светлост експлозије.

Долазе „месершмити”

    Не баш сасвим. Једини спас, бар за извесно време, био је да се балон подигне. Попов је избацио неколико врећица с песком и гондола је отишла увис двеста метара. У прави час, јер је место где су до малопре били засуто гранатама. Радост није дуго трајала, из куполе балона чуо се пиштав звук. Плин је хрлио напоље. Нека крхотина се, највероватније, забила у куполу.
   Уз то, Немци су их, по свој прилици, поново открили: сад су гранате летеле изнад балона. Брзо ће да их „напипају”, а онда... Дотад ће јединицама на земљи слати координате положаја немачке артиљерије, а Попов ће у међувремену покушати да спусти аеростат што ниже може. А ту је, за сваки случај, и падобран.
   Свитало је а на земљи је и даље текла жестока битка за сваку стопу. У ваздуху нова драма. Према аеростату са Поповим и Пеновим устремила су се два „месершмита”. Митраљески рафали умало да искидају сву ужад која су корпу држала за балон. За сваки оборен аеростат, немачки пилоти добијали су високу награду. Кренули су у нов напад. Попов је чак успео да види осмех немачког пилота кад је поново повукао обарач митраљеза.
   На њихову срећу, „месершмити”, уместо према њима, јуре ка својој територији. Изнад линије совјетског фронта појавила се ескадрила „јакова”. Спас у последњи час!

                                      
         Ватра у балону

    Не задуго. Немачка артиљерија поново се устремила на аеростат. Док је Попов покушавао да, маневришући, избегне гранате, Пенов је земљи слао координате нових положаја непријатеља.
   – Беже, беже! – викнуо је нагнувши се преко корпе, верујући да ће га чути. – Али шта је оно тамо? Тенкови! Тенкови... Лево, лево 0-05. Тако. Сјајно. Два су у пламену... – сад је већ чврсто држао слушалицу телефона.
    Гледајући тенкове у пламену, Пенов није могао да види пламен који је захватио куполу аеростата. Већ је почео да захвата и ужад. Висина око седамсто метара. Неће успети да се спусте. Попов безуспешно покушава да приручним апаратом угаси ватру. Мораће да напусте ваздухоплов, скупоцен и тако драгоцен у бици за Москву.
   Ал' кажу да срећа прати храбре. Тек, изненадан хладан ветар угасио је пожар. Гондолу је држало свега неколико ужади. Да ли ће успети да се приземље?
    Удар је био силовит. Попов и Пенов, угрувани, покушавајући да дођу до даха, несвесно су понављали:
    – Десно 15... Подбачај... Сад је добро... Тако... Браво...

Број: 3540 2019.
Аутор: П. М.