Завереници против завереника

МУНДИРЕ ДОЛЕ, ОНИ ИЛИ МИ!

Како је мали капетан Милан Ј. Новаковић оптужио заверенике који су учествовали у Мајском преврату 1903. године да су издајници отаyбине и како су му они узвратили...

Свега неколико месеци после краљеубиства и промене династије 1903. године у Београд се вратио млади официр, капетан Милан Ј. Новаковић. Рођен је у Краљеву 1871. године. Био је полазник руске генералштабне Николајевске академије у Петрограду. Једно време провео је и на школовању у Француској. Човек помало неуравнотежен, склон акцији, касније описиван као „сулуди Дон Кихот”, у Француској је чуо да је избио рат између Бура и Енглеза у Јужној Африци. Како је решио да се знатно слабијим Бурима мора помоћи по сваку цену, смислио је да окупи одред од двестотинак Црногораца и сместа крене на југ. Ову пустоловину ваљало је да плати, био је уверен, Русија, ваљда због дугогодишњих пријатељских веза с Црном Гором. Једина невоља била је што никако није успео да окупи тих двеста људи, а ни Руси нису били превише загрејани да дају новац за тако нешто. Још мање занимања на исту тему показао је и представник Јужноафричке Републике у Паризу.
   Кад му је пропао план да помогне угроженим Бурима, окренуо се отаџбини. Вест о Мајском преврату и масакрирању Александра и Драге Обреновић сазнао је из француских новина. Ваља рећи да су у њима, као и у великој већини европске штампе, излазили извештаји о зверству официра у Београду, који су погазили заклетву и убили свог суверена, опљачкали двор. Европа је била готово једногласна у осуди чина, а за том осудом следиле су и казне. Новаковић је упијао те извештаје, а када се 6. јула 1903. године нашао у Београду, желео је лично да се увери шта је од свега тога истина. Наишао је на заверенике који су својевољно постављали и смењивали официре, чиновнике, склањали свакога ко би им засметао. Капетан је убрзо нашао истомишљенике, од којих је слушао о томе да су се ослободили двојице Луњевица, браће краљице Драге, а да су заузврат добили њих осамдесет, колико је било завереника. Насупрот њима, стајао је цео официрски кор, нимало одушевљен таквим расплетом догађаја. Ипак, официри су ћутали.

Проглас узнемирио Србију

   Капетан Новаковић је као млад и перспективан официр био виђен за ађутанта краља Петра И Карађорђевића. Причало се да је чак био потписан и указ о постављењу, али је то због упада официра у штампарију и уништења службеног листа са указом о постављењу пуковника Лешјанина за маршала двора обустављено. Новаковић је испао успутна штета у обрачуну завереника с неподобнима – и то га је још више учврстило у мишљењу да тако више не иде.
   Уместо на двору, завршио је у касарни 16. пешадијског пука у Нишу. Тамо је стигао 11. августа и одмах се дао на посао. Око себе је окупио официре који су слично мислили, па се од првог дана по кафанама могла чути реч капетана Новаковића о томе да су завереници на варварски начин убили владајући краљевски пар, прекршили светињу заклетве и укаљали мундир. Већ тада се међу истомишљеницима родила замисао о нужном одстрањивању официра завереника из војске. А оно што се каже, мора негде и да се запише, па се после неколико дана појавио проглас Српском официрском кору.

   Биће да је Новаковић већ у Београду имао спреман текст овог меморандума. У неку руку, била је то и петиција која је официрима подношена на потпис. У прогласу је навео имена свих 68 официра који су учествовали у завери. Оптужио их је да су се „умрљали обичним убиством и мародерством”.
  Тврдио је да је њихова дужност била да одмах по злочину скину еполете, што њима, наравно, није падало на памет. Ем што су остали у војсци, ем што су се бахатили и ведрили и облачили у држави. Новаковић је официрски кор позивао да се обрачуна са завереницима на два начина: или да их смакну у једном дану, где год их има, или да се удаље из војске једном засвагда. Ако би се захтев одбио, онда би остали официри требало да положе сабље и скину мундире, да се сами уклоне из војске. Проглас је завршио речима: „Мундире доле, они или ми!”
  Како се радило о петицији, у почетку није било невпља у вези са сакупљањем потписа. Како би се опредељивање официра још више поспешило, ширене су вести да је против завереника од 29. маја 1903. године и сам краљ Петар, што баш и није одговарало истини.

Хапшења и робијања

  После свега четири дана глас о томе стигао је до Београда. Чланови владе позвали су на састанак двојицу највиђенијих међу младим завереницима, и то капетана Драгутина Димитријевића Аписа и поручника Антонија Антића. Наложено им је да оду у Ниш и ствар реше како знају и умеју. Апис је кренуо на пут и већ сутрадан проглас и списак имао у рукама. Послужио се лукавством, обрлатио је неког подофицира да му прибави списак, и то тако што је тај имао да се представи као присталица Новаковића и да петицију тражи да би је и сам потписао. Од надређеног официра добио је проглас, иначе урађен у само једном примерку. С прогласом је дошла и она потписана петиција и исте вечери свих двадесет потписника затворено је у нишкој тврђави по наређењу команданта Моравске дивизије ђенерала Божидара Јанковића.
   Почетком септембра завршена је истрага и укупно 27 официра нашло се на оптуженичкој клупи. Одбрану је преузео капетан Новаковић, а то се убрзо претворило у оптужбу. Доказивао је да је поступак у коме официри дижу руку на свог врховног заповедника вероломан, бешчастан и издајнички. Поред тога, настало је расуло у војсци, јер су војници изгубили поштовање за официре, а и Србија се нашла на стубу срама у целој Европи. Оптужио је заверенике за јаничарско и кабадахијско понашање, за чистке у војсци, за постављање недостојних на одговорна места. Такође, навео је да је потписивање петиције ишло као по лоју и, да је он није прекинуо, из поштовања према краљевом доласку у Ниш, на тој клупи не би било њих 27, већ 270.
   Пре самог суђења по Србији су одржавани зборови грађана и омладине против противника. Посебно ватрени говорници тврдили су да 29. мај није завршен и да са „ђубретом треба на ђубриште”. У таквој атмосфери сви оптужени су и осуђени, капетан Новаковић на две године затвора.
  Из Пожаревца је изашао после одлежане тачно две године. Ни минут раније, никаква помиловања нису долазила у обзир. Два дана по пуштању с робије, 18. септембра 1905. године, обрео се у Београду и одмах је свима било јасно да му не пада на памет да се смири. Напротив. Преко београдске „Правде” упутио је проглас у коме је опет осудио заверенике и најавио да ће тек сад ступити у борбу, те позвао сваког Србина да му у њој помогне. Дванаест дана касније основано је Друштво за законско решење завереничког питања.
  Председник је био Гача Поповић, судски пуковник у пензији, а секретар капетан Милан Ј. Новаковић. Нашло се ту и неколико бивших министара и виших официра. Установљен је и орган Друштва, лист „За отаџбину”. Први број појавио се 10. децембра 1905. године. Ослањао се на прокламоване слободе из Закона о штампи, мада им је некако промакао податак да је по новом закону, из 1904. године, било забрањено нападање официра у штампи. То се првенствено односило на заверенике. А лист Друштва је из све снаге ударао по њима.

Пуцњава у Главњачи

   Није дуго потрајало да на себе навуку позорност увек будне полиције. Она је листу стално правила невоље – скоро сваки број је забрањиван, уредник хапшен, кажњаван и пуштан, па је уз много муке излазио само до 23. августа 1906. године. Тада је полиција улетела у штампарију, раставила машине и однела их ко зна куда. Све због тобож неплаћених дугова. Новаковић је онда покушао да нађе другу штампарију, али нико није био толико луд да штампа лист који непрестано гура прст у око властима. Није помагало ни то што је нудио двоструко вишу цену од уобичајене.
   Онда је Новаковић објавио брошуру у којој је најозбиљније до тада нагазио власт, с посебним освртом на шпијуне. Полиција се поново устремила на капетана, који је због увреде министра унутрашњих послова и саме полиције брзопотезно осуђен на месец дана затвора. То је поплашило његове саборце, па су одлуком од 20. децембра 1906. године брже-боље угасили Друштво.

                                                      Главњача (заокружено) налазила се испод Велике пијаце, данас Студентског трга

  Капетан је остао сам на ветрометини. Купује неку штампарију и у марту 1907. године обнавља лист. Опет је ухапшен, па пуштен, да би под лажном оптужбом да је украо неке штампарске матрице поново био ухапћен 25. августа 1907. године и спроведен у злогласну Главњачу.
   По једним сведочењима, најпре оним чувеног новинара Војина Пуљевића, 16. септембра се из Главњаче зачула пуцњава. Народ, који се обрео иза Велике пијаце (сада Студентски парк), похрлио је ка затвору да види шта се догађа. Пронео се глас да се капетан Милан Ј. Новаковић удружио с неким трупним жандармеријским официром Максимом Новаковићем и да су напали стражу. Овај други Новаковић се у затвору нашао по пријави сопствене жене, која га је оптужила да је покушао да је убије.
   Новаковићи су били заједно затворени, издвојени од осталих затвореника. Зато је до данас опстала прича да је реч о браћи, иако никакве везе нису имали – нису се ни познавали до Главњаче.

Кад метак бира

   Како год било, током шетње осталих робијаша апсанџија је оставио откључана врата своје собе, у којој се налазило и оружје. Новаковићи су то искористили, упали у собу, закључали се и кроз прозор осули паљбу. Тек тада је настао кркљанац. Онај жандар апсанџија дограбио је пушку неког колеге и из дворишта на ћошку Вишњићеве улице отворио ватру ка прозору. Свет се скупио као на вашар, да гледа шта се дешава, а убрзо су стигли и управник града Церовић, чиновници Министарства унутрашњих дела, па на крају и сам министар Настас Петровић. Тада је полиција први пут употребила хемијска средства у борби са опкољенима.
   Наиме, жандарима је пало на памет да опседнуте Новаковиће истерају, па су из оближње апотеке донели велики балон неке киселине и бацили га ка прозору. Нису успели да га убаце, разбио се о ивицу и киселина се разлила низа зид. Пуцњава се наставила. Најзад се из зграде чуло неко грување, убрзана пуцњава плотуном, а онда ништа. Тишина. По наредби министра, жандарми су развалили врата и побили Новаковиће.

ИЗВОРИ

О случају „браће” Новаковић, иако је то била једна од највећих афера на почетку владавине краља Петра I Карађорђевића, није превише писано. Осим штампе из тог времена, која се овом темом бавила месецима, и стенограмских седница Народне скупштине, постоји и брошура Александра Тодоровића из 1907. године под називом „Живот и рад Милана Ј. Новаковића”. Капетаном и целим противзавереничким покретом бавио се и Драгиша Васић у својој књизи „Деветсто трећа”. У својим сећањима, објављеним 1971. године, Војин Пуљевић је између осталог поменуо и пуцњаву у Главњачи. У новије време случајем Новаковића бавила се и Олга Поповић Обрадовић у делу „Парламентаризам у Србији 1903–1914”, као и Васа Казимировић у капиталној студији „Црна рука”.

   Убиство је изазвало велико незадовољство. У Београду су избили и протести. Сви су се слагали да је полиција прекардашила у самовољи и да ово убиство не сме да буде заташкано. Повела се и прича у Народној скупштини, па је министар морао да брани званичну причу. Појавила су се и писма која је капетан Новаковић некако успео да дотури својој жени. У њима је било упутство за подизање буне ако се зачују пушке из Главњаче. Капетан је од почетка био свестан да ће из затвора изаћи или с ногама напред или као вођа народне буне. Писао је жени да организује присталице које би се са оружјем окупиле око Главњаче. На његову несрећу, ништа од тога.
   Опозиција је нападала владу и због околности да су двојица српских грађана, противника режима, сумњиво страдала у просторијама полиције, а све у присуству министра и управника града. Посланици опозиције тврдили су и да је капетан убијен из револвера, и то тек кад су га жандари ранили пушкама. Доказивали су да је реч о политичком убиству прве врсте. Ипак, и после многих изношења доказа на седницама одбијен је предлог опозиције да скупштина осуди министрове поступке. Ствар је остављена редовним судовима, да утврде одговорност, ако би је било. А са убиством капетана Милана Ј. Новаковића покрет против завереника, или „контраћи”, како су их звали, престао је да постоји. Влада и двор су на тренутак били ослобођени незгодног противника. Све са оним случајним убиством, а у присуству власти. Човек случајно налетео на метак, шта сад ту да се ради.