За читање и уживање - Софија де Мело Брејнер Андресен

МОНИКИН ПОРТРЕТ

Mоника је једна толико изузетна особа да успева истовремено да буде добра мајка, да се беспрекорно одева, да руководи Међународним савезом бескорисних жена, да помаже мужу у пословима, да ради гимнастику свакога јутра, да буде тачна, да има безброј пријатеља, да приређује бројне вечере, да одлази на бројне вечере, да не пуши, да не стари, да воли све, да је сви воле, да о свима лепо говори, да сви лепо говоре о њој, да скупља намештај из 17. века, да игра голф, да леже касно, да устаје рано, да једе јогурт, да вежба јогу, да обожава апстрактно сликарство, да буде чланица свих музичких друштава, да буде увек забавна, да буде оличење свих врлина, да има много успеха и буде врло озбиљна.
    Упознала сам у животу многе особе сличне Моники. Али оне су само њена карикатура. Стално заборављају или на јогу или на апстрактно сликарство.
    У позадини свега тога крије се озбиљан и непрекидан рад и строга и непоколебљива дисциплина. Може се слободно рећи да Моника ради од јутра до сутра.
    У ствари, да би постигла сав тај успех и сва блистава богатства која поседује, Моника је морала да се одрекне трију ствари: поезије, љубави и здравља.
Поезија се указује сваком људском бићу само једанпут и последица одбијања је неопозива. Љубав се указује ретко и онај ко је неколико пута одбије касније је више не налази. Али здравље се свима нуди изнова свакога дана и стога они који га се одричу треба свакодневно да понављају своје одбијање.
     То приморава Монику да се придржава строге дисциплине. Као што се каже у циркусу, „и најмања неопрезност може да узрокује смрт артисте”. Моника никад није била неопрезна. Све њене хаљине брижљиво су одабране и сви њени пријатељи корисни. С тачношћу каквог савршеног инструмента она мери степен корисности свих ситуација и свих људи. И као добро обучен коњ, она прескаче све препреке не додирујући их и уклања трагове за собом. Због тога јој све добро иде, чак и неуспеси.
    Моникине вечере такође увек теку беспрекорно. Свако место за столом водеће је место у граду. Храна је изврсна, а у разговору се сви присутни увек слажу јер Моника никад не позива особе које недоличних мишљења. Она ставља своју интелигенцију у службу глупости. Или, тачније, њена је интелигенција створена од туђе глупости. То је облик интелигенције који гарантује превласт. Зато је Моникино царство велико и постојано.
    Она је присна пријатељица мандарина и банкара, али и маникира, продаваца и бербера. Кад она крочи у берберницу или радњу, увек говори повишеним тоном како би свима било јасно ко је дошао. Моникин долазак свуда и увек значи успех. Кад она оде на плажу, и само Сунце се узнемири.

Моникин муж је један убоги сиромашак од кога је Моника створила изузетно значајну личност. Од тог мужа гњаватора Моника је извукла највећу корист. Она му помаже, саветује га, влада њиме. Кад год њега наименују за управника још нечега, то је Моника наименована. Они нису муж и жена. Нису брачни пар. Они су, пре свега, два ортака која раде за добробит истог предузећа. Уговор који их спаја нераскидив је, јер би раскид уништио светске везе. Пословни свет је одлично смишљен.

Софија де Мело Брејнер Андресен (1919–2004) једна је од најзначајнијих португалских песникиња. Потиче из старе племићке породице.
    Објавила је збирке песама, књига за децу и збирке прича. Ова је из збирке „Узорне приче”, под насловом преузетим од Сервантеса. На португалски језик преводила је Дантеа и Шекспира. Једно од њено петоро деце, Мигел Суса Тавареш, такође је плодан писац и новинар.
   Једногласно је 2014. године увршћена у Национални пантеон Португалије као друга жена у њему, после чувене фадо певачице Амалије Родригес.
   „За мене”, објаснила је једном приликом, „поезија је начин схватања света, начин на који се односим према свему, моје учешће у стварности, мој сусрет са гласовима и сликама. Због тога једна песма не говори о идеалном животу, већ о конкретном: о неком прозору, звуковима улица и градова и соба, о сенкама зидова, неком изненадном лицу, о тишини, удаљености и сјају звезда, о даху ноћи, мирису липе и оригана.”

    Зато се Моника, пошто се одрекла здравља, страствено посвећује добрим делима. Она плете џемпере за децу коју су њени пријатељи осудили на глад. Понекад, кад су џемпери готови, деца су већ помрла од глади. Али живот тече даље, а с њим и Моникин успех. Она сваке године изгледа све млађе. Беда, понижење, пропаст не могу да окрзну чак ни руб њених хаљина. Између ње и понижених и увређених нема баш ничег заједничког.
    Због тога је Моника у најбољим односима с Владарем Овог Света. Она је његова верна поборница и неуморно хвали његове врлине, обожава његова ћутања и његове говоре. Она је обожаватељка његовог дела и његовог духа, којима служи.
    Могло би се рећи да је Моника положила бар један камен темељац у сваку зграду подигнуту у наше време.

Већ неколико месеци не виђам Монику. Недавно сам чула да је на некој прослави дуго разговарала с Владарем Овог Света. Разговарали су веома присно. У томе, очигледно, нема ничег лошег. Сви знају да је Моника веома озбиљна, а цео свет зна да је Владар Овог Света човек строг и честит.
    Не повезује њих жеља за љубављу. Оно што их спаја је управо воља без љубави.
    И сасвим је природно што он јавно испољава своју захвалност Моники. Сви ми знамо да је она његова највећа узданица, најчвршћи темељ његове моћи.