За читање и уживање

МИХАИЛ ЗОШЧЕНКО


О
ве године напунио сам, децо, четрдесет година. Значи, испада да сам четрдесет пута видео новогодишњу јелку. То је много!
   Мада, прве три године живота сигурно нисам схватао шта је то јелка. Сигурно ме је мама приносила на рукама. И сигурно сам својим црним очицама без занимања гледао окићено дрво.

   А када сам, децо, напунио пет година, тад сам већ одлично разумео шта је јелка.
   С нестрпљењем бих очекивао тај весели празник. И чак бих вирио кроз кључаоницу да видим како моја мама кити јелку.
   А мојој сестрици Љољи било је у то време седам година. И она је била веома одрешита девојчица.
   Једном ми је рекла:
  – Мињка, мама је отишла у кухињу. Хајдемо у собу где стоји јелка, да видимо шта тамо има.
  И уђосмо сестрица Љољка и ја у собу. И видимо – веома лепа јелка. А под јелком леже поклони. А на јелци разнобојне ниске куглица, заставице, светиљке, златни ораси, бомбоне и ситне кримске јабуке.
   Моја сестрица Љоља каже:
   – Нећемо да гледамо поклоне. Него хајде уместо тога да поједемо по једну шећерлему.

И ево она прилази јелци и у трену гута једну шећерлему која је висила о кончићу.
   Ја кажем:
  – Љоља, ако си ти појела шећерлему, онда ћу и ја нешто сад да поједем.
  И ја прилазим јелци и одгризам парченце јабуке.
  Љоља каже:
  – Мињка, ако си ти одгризао од јабуке, онда ћу ја да поједем још једну шећерлему и још да узмем ову бомбону.
  А Љоља је била веома висока, вижљаста девојчица. И могла је високо да досегне.
   Она се пропе на врхове прстију и великим устима узе да једе другу шећерлему.
  А ја сам био зачуђујуће малог раста. И готово ништа нисам могао да дохватим, осим једне јабуке која је била ниско окачена.
  Ја кажем:
  – Ако си ти, Љољино, појела другу шећерлему, онда ћу ја да одгризем од ове јабуке.
  И опет се машам те јабуке и опет мало од ње одгризам.
  Љоља каже:
  – Ако си ти и по други пут одгризао од јабуке, онда ја више нећу да се устежем и сад ћу да поједем трећу шећерлему и још ћу да узмем за успомену конфете и орах.
  Тад замало нисам зајецао. Јер је она могла све да дохвати, а ја не.
  Кажем јој:
  – А ја ћу, Љољино, да подметнем столицу и да дохватим и ја нешто осим јабуке.

И узех да мршавим ручицама вучем столицу ка јелци. Али столица паде на мене. Хтео сам да подигнем столицу. Али она је опет пала. И право на поклоне.
   Љоља каже:
  – Е, сад, Мињка, не могу да гарантујем да те мама неће истући.
  Хтео сам да бризнем у плач, али у том тренутку дођоше гости. Много деце с родитељима.
  – Уђите сви.
   И сва деца уђоше у собу у којој је стајала јелка.
  А наша мама каже:
  – Сада нека свако дете дође до мене, и ја ћу сваком да дам играчку и слаткиш.
   И стадоше деце да прилазе нашој мами. И она је сваком поклањала играчку. Онда би узела с јелке јабуку, шећерлему и бомбону и такође их поклањала детету.
   И свој је деци било веома драго. Онда мама узе у руке јабуку од које сам ја одгризао и рече:
   – Љоља и Мињка, дођите овамо. Ко је од вас двоје загризао ову јабуку?
  Љоља рече:
  – То је Мињкино масло.
  Повукао сам Љољу за плетеницу и рекао:
   – То ме је Љољка научила.

Михаил Зошченко (1895–1958) руски и совјетски писац, аутор кратких хумористичких прича и цртица из живота совјетског малограђанина. Велику популарност уживали су његови јетки фељтони на савремене теме. Прву новелу објавио је 1922. године. После Другог светског рата искључен је из Савеза књижевника и с песникињом Аном Ахматовом претрпео жестоке критике владајућих кругова. Многе приче штампане су му тек после смрти.

   Мама каже:
   – Љољу ћу да пошаљем у ћошак, а теби сам хтела да поклоним локомотиву на навијање. Али сад ћу ту локомотиву да поклоним дечаку ком сам хтела да дам загризену јабуку.
   И она узе локомотиву и поклони је једном четворогодишњем дечаку. И овај одмах узе да се игра с њом.
   И ја сам се разбеснео на тог дечака и ударио га играчком по руци. И он тако несрећно зајеца, да га је сопствена мама узела на руке и рекла:
   – Одсад више нећу долазити код вас у госте с мојим дечаком.
   И ја рекох:
   – Можете да идете, онда ћу ја да добијем локомотиву.
   И та мама се зачуди мојим речима и рече:
   – Ваш дечак ће сигурно бити разбојник.
   И тада мене моја мама узе на руке и рече оној мами:
  – Како смете тако да говорите о мом дечаку. Боље идите са тим вашим шкрофулозним дететом и никад нам више не долазите.
   И та мама рече:
   – Тако ћу и да урадим. Ко се с вама ухвати, нема чему бољем ни да се нада.
   И онда је још једна, трећа мама рекла:
  – Идем и ја. Моја девојчица није заслужила да јој поклоне лутку с поломљеном руком.
   И моја сестрица Љоља повика:
   – Можете и ви да идете са својим шкрофулозним дететом. И онда ће лутка са поломљеном руком мени да остане.
   И тада сам ја, из маминог наручја, повикао:
  – Можете сви да идете, и онда ће нама да остану све играчке.
   И онда сви гости узеше да одлазе.
   И наша мама се зачуди што смо остали сами.
   Али изненада у собу уђе тата.


Он рече:
   – Такво васпитање је погубно за моју децу. Нећу да се туку, свађају и избацују госте. Биће им тешко да живе на свету и умреће у самоћи.
   И тата је пришао јелци и угасио све свеће. И рекао:
  – Одмах да сте отишли на спавање. А сутра ћу све играчке да дам гостима.
   И ето, децо, прошло је отад тридесет пет година, а ја се до дана данашњег добро сећам те новогодишње прославе.
  И за свих тих тридесет пет година, децо, ниједном више нисам појео туђу јабуку нити ударио слабијег од себе. И сада ми лекари кажу да сам зато тако сразмерно весео и добродушан.

С руског превела Ана Ацић

 

Број: 3490 2018.