Живот пише драме

МЕТАК У ЛОБАЊИ

Младић је заједно с пријатељима одбројавао секунде до почетка нове године. На плажи је било бучно, небо је обасјао ватромет и чинило се да ништа не може да поквари забаву. Онда је осетио јак ударац.

Двадесетједногодишњи студент медицине Матеус Фасио унапред се радовао заслуженом одмору и празницима. После напорних предавања и испита, све што је желео било је да са пријатељима дочека 2024. годину на плажи у близини бразилске престонице. Вече је требало да буде опуштено и весело. У чудном обрту судбине, међутим, десило се нешто што нико није могао да наслути.
    Уз музику и звуке таласа, група пријатеља с нестрпљењем је чекала да откуца поноћ. Кад је одбројавање завршено, на небу је засветлео ватромет. Фасио је с осмехом пратио шта се дешава. Бука је била заглушујућа, али пријатна. Забава је била на врхунцу кад је, наједном, осетио јак ударац у главу.
    На тренутак му се смрачило, чинило му се као да губи тло под ногама, али се брзо прибрао. Руком је напипао болно место и затим видео трагове крви на прстима.

Забринути пријатељи одмах су се сјатили око њега. Међу њима је био лекар, Матеусов колега с факултета. Погледао је рану, очистио је водом и закључио да повреда није опасна. Иако нису могли да утврде шта га је ударило, Матеус је претпоставио да је у општем комешању на плажи, након што је откуцала поноћ, неко бацио камен. Отписао је незгоду као случајност и није дозволио да му поквари расположење.
    Славље је настављено као да се ништа није десило. Младићи и девојке остали су на плажи следећа три дана. Матеус је плесао и пливао у океану, занемарујући повремено жигање на месту где је била рана. Крварење је одавно престало и више није било разлога за бригу. Бар је тако мислио.
    Кад је дошао тренутак растанка, Матеус је наставио својим путем. Мада је био помало исцрпљен од вишедневне прославе, остало му је довољно снаге да се аутом врати у родни град, удаљен око 320 километара од плаже. Тек кад је стигао кући, умор га је потпуно опхрвао. Заспао је на троседу, присећајући се са задовољством догађаја од претходних дана пре него што је утонуо у сан.

Пробудио се после неколико сати. Главобоља је потпуно нестала, али забринуло га је нешто друго. Десна рука као да да је отказала послушност. Осетио је чудно пецкање које је струјало до прстију. Успео је да помери прсте, али недовољно да би могао њима нешто да ухвати. Рука је деловала млитаво, као страно тело које више није под његовом контролом. Иако је стекао већ довољно знања из медицине, Матеус није имао објашњење за оно што му се дешавало. Да не би узалуд нагађао, одлучио је да потражи помоћ.
    И лекарима је његово стање било загонетно, све док им није препричао како је провео новогодишњу ноћ. Послали су га на скенер да би видели да ли је повреда главе озбиљнија него што је деловало. Матеус у почетку није био забринут. Очекивао је да ће му рећи да није ништа страшно и да је само потребно да се вјош мало одмори.
   Кад је снимак дошао до руку лекара, сви су занемели. Јасно се видело да је у лобањи метак који је се зарио у Матеусов мозак. Смирено су објаснили пацијенту шта се десило. Није га ударио камен, као што је претпоставио. Неко је је прославио почетак нове године с пиштољем у руци. Вероватно је пуцао у ваздух, али је један од залуталих метака завршио у Матеусовој лобањи. Притискао је део мозга који му је омогућавао да покреће десну руку. Притисак је изазвао надражај због којег је није био способан да њоме управља.

Матеусу је било потребно неколико минута да схвати озбиљност стања у ком се нашао. Помислио је колико је мало фалило да се луда ноћ на плажи претвори у трагедију. Затим се у њему пробудила одлучност лекара, јер то је био позив за који се определио. У оваквим приликама потребни су челични живци. Веровао је у стручност лекара и успео је да се смири и убеди себе да ће му помоћи. Док је лежао на операционом столу, пре него што га је анестезија успавала, помолио се за добар исход.
    Хирурзи су имали тежак посао. Морали су да изваде метак, у исто време пазећи да не направе већу штету. Током операције видели су да је метак био веома близу центра у мозгу чије би оштећење имало много горе последице. Матеус је могао да остане потпуно парализован. После два сата, главни хирург изашао је из сале с изразом лица који је уливао наду. Обавестио је чланове породице који су чекали вести да се Матеус пробудио. Десна рука је „прорадила”.

У данима опоравка младић је размишљао о томе како живот може да се промени у делићу секунде. Није кривио непознату особу која је испалила метак. Уместо тога, трудио се да буде захвалан на сваком новом дану. Решио је да се првом приликом врати на плажу где се веселио с пријатељима и дозове у сећање само лепе тренутке.