Живот пише драме

МАРШ КРОЗ МЕЋАВУ

Оно што је остало од шатора прекривало је само горњи део тела четворице планинара. Изван танког платна урлала је олуја, снег се ковитлао. Већ пет дана били су на планини.

Планинари су се само крампонима на чизмама држали на падини. Врх шатора био је у фронцлама, али то је било све што им је преостало. Добар део опреме, укључујући и ранчеве, завршио је у провалији данима уназад.
   Константин и Руслан су спавали. Јевгеније и Василије су лежали потпуно будни. Јевгеније је чуо тутњаву. Допирала је однекуд изнад њих. Лавина! Само им је то недостајало. Неколико секунди касније, видео је како се танак најлон повија под теретом снега који је затрпао остатке шатора. Покушао је да заштити главу рукама. Василије се бацио преко Руслана. Тек када је тутњава уминула, схватили су да се Константин не помера.
   Како то обично бива, све је почело готово идилично. Био је 7. јун прошле године када је четворка кренула ка планини Рејнир, у држави Вашингтон, југоисточно од Сијетла. Јевгеније Красницки до тада се шест пута пео на планину. Василију Аушеву и Константину Топорову то је био први пут, иако су обојица били искусни планинари. Руслан Хазбулатов био је чувени пењач по леду. Временска прогноза није обећавала. Најављене су мећаве, иако су били на прагу лета.
   Прве ноћи Јевгеније је чуо остале како коментаришу вести о одрону, до ког је дошло раније у току дана. Један планинар је погинуо, али је то било далеко изнад њих. Зато су одлучили да не журе. Потрошиће читав дан на прилагођавање, па ће тек онда да наставе ка врху. Заобићи ће место одрона, иако је ту био први камп.

Кренули су навише усред ноћи између суботе и недеље. Погодили су добар ритам, па су брзо напредовали. Ипак, када је сунце изашло, снег је прилично омекшао. Неколико сати касније пењање је подсећало на пробијање кроз тесто. Сваки корак их је стајао много снаге. Уз огромне напоре пробијали су се метар по метар. Коту на 4.000 метара нису досегли до поднева. Дебело су окаснили. Првобитна замисао да се на врх попну до вечери самим тим је пропала.
   Ако нису могли да стигну до врха, могли су до следећег наткривеног испуста. То место било је савршено да на њему проведу ноћ, донекле заклоњени од могућих одрона и лавина. Приликом успона приметили су да са Русланом нешто није у реду. Верући се по залеђеним литицама неколико пута направио је почетничке грешке. Деловао је потпуно збуњено. Схватили су о чему се ради. Висинска болест!
    Није долазило у обзир да се враћају назад. Било је превише опасно због меког снега. Василије је одабрао стазу којом ће да наставе. Обилазила је лед, па су до склоништа могли да стигну прилично безбедно. Ипак, била је веома уска, па су морали да иду врло полако и опрезно. Убрзо је дунуо и озбиљан ветар, мећава се полако дизала.
   Око пет сати по подне схватили су да не могу да вуку Руслана. Ископао је платформу у снегу. Није била довољно велика за цео шатор, па су били принуђени да се сабију у оно што су успели да подигну. Некима су чак ноге висиле преко литице, кроз отвор на платну. Покушавали су да спавају, да се макар мало одморе.

Разбудио их је ветар. Дувао је преко осамдесет километара на час. Толико, да је одувао читав шатор с литице, с планинарима унутра. Покушавали су да ногама мало успоре пад. Шатор се зауставио неколико десетина метара низбрдо. Морали су да пијуцима копају стазу назад. Уза све то, да вуку и Руслана.
   Када су се коначно попели на испуст, ископали су мали заклон. Шћућурили су се унутра, отвор затворили шатором. Брзо су поспали.
   Ујутру, Руслан се тресао у грозници. Хитно су морали да га спусте на сигурно. Јевгеније је позвао помоћ. Ови су обећали хеликоптер. Сат касније чули су летелицу како кружи изнад њих. На несрећу, стрмина је била превелика, па пилот није могао да приземљи хеликоптер.
    Планинари су одлучили да се спусте пет стотина метара, до мале заравни. Деловало им је да на том месту слетање неће бити тешко. Испоставиће се да ће на том месту остати следећа два дана.
   Лако су се спустили, али ветар никако да умине. Није долазило у обзир да хеликоптер слети по таквом времену. Нешто касније, Русланово стање се колико-толико стабилизовало. И даље није био у стању самостално да корача, али је макар грозница прошла. Неколико сати касније, Јевгеније је осетио да још нешто није у реду. Изуо је чизме. Стопала су му потпуно поплавела. Претила је опасност од гангрене. Ипак, били су сигурни да ће хеликоптер да стигне. Било је само питање тренутка. Поделили су преосталу храну, претресали све могућности за спас. Испоставило се да им је најпаметније да седе ту и чекају. Свако мало би их надлетао хеликоптер. Како би се појавио, тако би и нестао.

   Петог дана сковали су план. Нису имали више времена да чекају хеликоптер. Зато морају сами да се попну уз источну падину. А то је био готово 500 метара успона. И све то на четири протеинске плочице. То је била све храна која им је преостала. Деловало је да је Руслан боље, па су одлучили да ујутру крену у спуст.

Те ноћи их је задесила она лавина. Константин је некако успео да је преспава, па га је један повелики комад леда поклопио баш преко лица. Када се све стишало, није се померао. Ни груди му се нису подизале и спуштале. Јевгеније га је дозивао, док је Василије покушавао да утврди да ли уопште дише. Одједном, Константин је промрмљао:
    – Ко ме је ударио по оку?
    Неколико секунди тишине, потом урлање од смеха. Први пут у ко зна колико времена.
   Следећег дана мећава је била још јача. Обрели су се на заравни. Ветар се појачавао. За неколико минута се толико раздувао да је свако даље кретање било немогуће. Укопали су се на месту на коме су се затекли, готово слепи од налета мећаве. Четири сата провели су шћућурени у снегу.
   Константин је предлагао да се прекрију врећама за спавање и сачекају да умине ветар. Василије се сложио. Јевгеније је покушавао да их убеди да је то готово сигурна смрт. Ако легну, притом се и покрију, снег ће врло брзо да их затрпа. Никада неће устати. Урлао је да морају да се крећу по сваку цену. И тако сатима.

Сутрадан, ветар готово да је стао. Сви су били свесни да им је то последња прилика. Морају да се попну на висораван, док мећава поново не подивља. Скували су нешто чаја, поделили последњу енергетску плочицу и кренули у успон.
   На циљ су стигли прилично брзо. Попадали су по снегу. Јевгениј је посматрао врх планине. Деловало је близу. Пожелео је да настави даље. Остали су га једва убедили да легне и чека помоћ. Он сам нема снаге да настави, а они свакако нису способни да га ваде из невоље, у коју ће неминовно да западне.
    Јевгенијев одговор заглушила је некаква бука. Сви су се следили. Да није поново нека лавина или некакав одрон? Неколико тренутака касније препознали су буку ротора. Хеликоптер је долазио по њих. Нешто касније, седели су у утроби летелице. Сада се у базу није враћала празна, необављеног посла.

Број: 3548 2020.
Аутор: Н. Б.