ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

МАЈКА ХРАБРОСТ И ЊЕН НОЖ

Трудови су почели, а бол је био неподношљив. Помоћи ниоткуда. Жена је могла да се ослони искључиво на себе...

Мало село Рио Талеа налази се далеко у планинама на југу Мексика. Свега неколико кућа разбацаних по камењу и црвеној земљи. А и те куће тако могу да се назову само уз најбољу намеру. Избе направљене од цигле, сазидане на крчевини шуме. Струја је тек недавно стигла, и то довољна за свега један апарат по кући. Најчешће је ту црно-бели телевизор, Бог зна одакле донет и накачен на жице развучене с бандере. Вода се и даље доноси с бунара. Око кућа роваре свиње, а шетка се и остала ситна стока. Жене и даље кувају на отвореној ватри и ужареном вулканском камењу. Мушкарци гледају да оду до града, не би ли бар нешто зарадили као физички радници.
  Ако је тако сада, није тешко замислити на шта је Рио Талеа личио далеке 2000. године. И она једна бандера била је научна фантастика за житеље. Једино у деци никада нису оскудевали. Тако и тада четрдесетогодишња Инес Рамирез Перез. Од своје петнаесте године порађала се седам пута. Шесторо деце је преживело, док је годину и по дана раније дошло до компликација на порођају.
   Инес никада није заборавила израз лица сеоске бабице која је дошла да помогне када је пукао водењак. Ова јој је рекла да је неопходан царски рез. Обе су знале да нема начина да до болнице стигну на време. Најближа здравствена установа удаљена је два сата вожње по лошим путевима, а права болница готово осам. Инес је осећала како се беба рита у стомаку. Онда су покрети престали. Беба је била мртворођена.
  Тога се сетила када је 5. марта те године опет осетила бол. Била је у седмом месецу трудноће. Око поднева бавила се уобичајеним пословима, када је стала усред покрета. Згрчила се. Ово више нису били уобичајени покрети у стомаку. С искуством од седам порођаја, могла је да препозна да беба жели напоље.
   Село је било готово пусто. Сви су отишли својим послом, а муж јој је од раног јутра био у кантини, неколико километара удаљеној. Да га дозове, не може, тамо нема телефона. Додуше, нема га ни она. А болови су све јачи. Убрзо једва да је стајала на ногама. С њом је остало само шесторо деце. Можда се бол ипак стиша?


   Да је то само пуста жеља, схватила је сат касније. Ако би и уминуо, бол би се убрзо враћао. Још јачи. Морала је да седне. Па да легне. Ваљала се по прашњавом поду. Послала је сина по бабицу, али се овај вратио после неколико минута необављеног посла. Никога није било у околини. Само она и деца. И беба која пошто-пото хоће да дође на тај и такав свет.
   Пролазили су сати, нигде помоћи. Несрећна жена грчила се у боловима, јаукала. Сада је то било готово без престанка, чак су и оне паузе нестале. Као да је неко сече ножем. Мужа очигледно неће дочекати. Онда јој је синуло. Угледала је стари нож у ћошку колибе. Велики, зарђао, користили су га за све од клања стоке до гуљења поврћа. Не, није добар, оштрица му је већ отишла. Зато је позвала осмогодишњег сина. Послала га је у продавницу готово километар удаљену, да купи исти такав нож. Најобичнији радни нож, најјефтинији који тамо имају. А ако може, нека доведе и помоћ.

Дечак се вратио за мање од пола сата. Сам. Нико од оних у продавници није хтео да дође. Али донео је нож. Инес је гледала сечиво. Оштро као бритва, седамнаест центиметара дугачко. Покушавала је да избије из главе то што је намерила. Бол је био неиздржив.
   Одавно је пао мрак. Нигде помоћи. Ако нико није дошао до тада, тек до ујутру неће. А онда ће вероватно да нађе мртву и њу и бебу. Инес је схватила да не може тако. Живеће. Кроз главу су јој још једном пролетеле речи бабице приликом прошлог порођаја:
  – С твојим природним порођајима је готово. Једино решење је царски рез.
   Неће себи да дозволи да изгуби још једно дете. Ако беба умре, умреће и она с њом. Али ако дете преживи, и она ће. Мора да га гледа како одраста.
   Једва је у изби нашла повећу батеријску лампу коју су користили само у посебним случајевима. А од овога тешко да је могло да буде нешто посебније и теже. На сву срећу, батерије нису биле празне. Ставила је лампу на сто. Примакла клупу. Села је. Иначе ситној жени стомак је дошао готово до браде. Беба се ритала. Инес је дограбила нож. Опет је погледала сечиво. Пресијавало се на светлу лампе. Некако злокобно. Није више мислила ни о чему.
   Дограбила је боцу јаког алкохолног пића справљеног у кућној радиности. Њен муж је волео баш то, готово стопроцентни алкохол. Прелила је оштрицу ножа. Потом је наточила повећу шољу. Себи. Попила је, готово у једном гутљају. Потом је сипала још једну шољу. И њу је сасула. Дохватила је нож, задигла хаљину.

Нова дрвена дршка одмах јој је клизнула по ознојеним длановима. А схватила је да је за то што је намерила да уради нож превише дугачак. Зато је полако ухватила сечиво. Кажипрстом и палцем држала је врх сечива, као што се ради при финим резбарским радовима. Само што је она имала намеру не да резбари дрво, већ да засече сопствени стомак.
   Врх ножа зарила је мало испод ребара. Није толико болело. Уплашила се. Рука се сама повукла. Шикнула је крв. Готово да се онесвестила. Више од страха него од бола. Последњом снагом воље присилила је себе да поново прислони нож. И да га зарије у стомак.
   Више није видела где је оштрица. Крв је прекрила све. Тек, насумице је забила врх. И повукла. Вриштала је, што од бола, што од страха. Зачудо, више је болело од трудова, него отворена рана. Толико, да је морала да застане. Нож је поново испао из ране. Крв је липтала, а знала је само то да ће да буде још горе. И да постоји велика вероватноћа да се онесвести. Онда су мртви. Обоје. Решила је да живе.
   Поново је прислонила нож на кожу. Наставила да сече низ претходни рез. Све ниже, и ниже, ка пубичној кости. Када је дошла до пупка, више није имала снаге ни да вришти. Застала је. Пред очима јој је све било црвено. Знала је да сад нема назад. Живеће. И наставила је рез, још ниже.
   Готово помућене свести гледала је стравичан призор. И као у магли завукла руку у рану. Напипала је нешто. Ножице. Мрдају се. Узела је бебу, полако је вукла. Неколико секунди касније, дечак је био напољу. Још неколико секунди и заорио се плач.
   Инес је ухватила маказе које је оставила на столу. Прелила их је алкохолом и пресекла пупчану врпцу. Беба је плакала. Она се готово онесвестила од бола. Једва је неким џемпером превила стомак и послала сина у још једну мисију. Да у суседном сеоцету нађе младића који је био нека врста болничара.

Овај је стигао сат касније. Када је видео призор, умало се није онесвестио. Ипак, дограбио је шта му се нашло при руци и зашио рану. Обичном иглом и концем, заправо. Онда је Инес и бебу ставио у свој комби и пожурио ка Сан Лоренцу.
   Када ју је тамо видела лекарка, могла је само да их пошаље даље. До Сан Педра стигли су готово осам сати после порођаја. Лекари прво нису поверовали у причу. Нигде никаквих компликација, сепсе, нити оштећења унутрашњих органа. Чак се и материца вратила на своје место. Медицински феномен, царски рез на самој себи, о коме су нешто касније писани и научни радови.
  Осим храбрости, Инес је имала и среће. Да није седела, вероватно би пробила неки унутрашњи орган. Да је предубоко засекла, такође. Овако, две недеље касније отпуштени су из болнице. Кући су се вратили аутобусом.

Број: 3489 2018.
Аутор: Н. Баћковић
Илустратор: Зоран Свилар