Живот пише драме

ЉУДСКО КЛУПКО У ВАГОНУ

Брзи воз на линији Амстердам–Париз напунио се путницима још на почетној станици. Међу петстотинак путника укрцало се и трочлано америчко друштванце на пропутовању по Европи...

Двадесетдвогодишњи Скарлатос, припадник Националне гарде Орегона, решио је да одсуство по повратку из Авганистана проведе у Европи. А пошто не бива да путује сам, придружили су му се и другари Стоун, такође војник, и Седлер, студент завршне године Универзитета у Сакраменту.
    Пошто су имали искуства с аеродрома, где људе скидају до голе коже и изувају да у авион не би унели нешто недозвољено, момци су се прилично зачудили када их у Амстердаму нико није ни погледао. Штавише, ни на перонима није било много полицајаца. Промине понеки позорник, али нигде ни трага од патрола у панцирима, наоружаних дугим цевима. При уласку у воз и кондуктер их је једва погледао.
   Воз је кренуо ка Паризу. Још један путник, франуски глумац Жан Иг Англад, познат по улози у филму „Бети Блу” (1986) и неким полицијским серијама, показивао је својој деци лепоте предела. Бар онога што су могли да уоче због брзине воза. На станици у Бриселу воз је, по устаљеном реду вожње, прикачен композицији која наставља за Париз.
   Неколицина путника је изашла, а ушли су нови. У близини Марка Мугалијана, професора на Сорбони, седео је неки Мароканац. Погледао га је и вратио се књизи.
    Они другари на пропутовању седели су у последњем вагону. Како то бива у времену савремене технологије, зверали су у екране својих мобилних телефона. Пошто им је бежични интернет у том вагону био прилично лош, један од њих се изнервирао и предложио осталима да се пребаце негде напред. Кад су већ платили карте за прву класу, ред би био да се и возе у тој првој класи. Прешли су два вагона напред.
    Док су пролазили поред тоалета, испречила им се вишечлана породица Чекајући да се мимоиђу, Скарлатос се наслонио на врата. Учинило му се да изнутра доприре чудан звук, некако познат.
   Подсетио га је на репетирање пушке. Приписао је то својој напетости и још живим сећањима на Авганистан и одмах себи преписао терапију – биће да му је неопходно још мало одмора и опуштања. Смејући се, продужили су у предњи вагон.

После неколико минута, Мугалијан је, онако зачитан, крајичком ока приметио неко комешање. Пошто је седео у последњем реду, одмах до тоалета, није обратио много пажње. Мароканац је пре неколико минута хитро отишао, па је Марк претпоставио да се заглавио унутра, а путници цупкају испред врата. Вратио се књизи на часак, али му неки ђаво није дао мира, па се окренуо да погледа о чему се ради.
   На вратима вагона угледао је оног Мароканца. Не само да није био заглављен у тоалету него је стајао на вратима шапућући. У рукама је држао „АК-47”, аутоматску пушку далеко познатију као „калашњиков”, за појасом је имао пиштољ – касније ће се испоставити, стари немачки „лугер”, а и неку торбицу. Марк је у тренутку схватио да овај никако није дошао да скупља добротворне прилоге, већ да их побије!
   Скочио је са седишта и зграбио цев пушке. Неколико тренутака су се гушали око оружја, да би онда нападач нагло пустио кундак. Марк је одлетео у страну са све „калашњиковим”, а Мароканац је једноставно из појаса извадио онај „лугер” и хладнокрвно испалио неколико метака. Марк је пао, погођен у врат. Пуцњи су узбунили читав воз. Жан Иг их је чуо и видео кондуктера који трчи напред. Грозничаво је откључао просторију предвиђену за особље и забаракадирао се унутра. Глумац је тада схватио да нешто не ваља. Повукао је децу са собом и кренуо да тражи дугме за случај опасности. Када га је коначно нашао, стакло је лако прсло. Тада се на вратима вагона појавио и Мароканац, бесан, го до појаса, попрскан крвљу. Био је предалеко да би нешто могло да се учини, па је Жан Игу преостало једино да му окрене леђа, загрли децу и покуша да их заштити својим телом. Секунде су му деловале као сати.

Американци су за то време слушали музику на телефонима. Приметили су да се нешто дешава, а кад је Скарлатос скинуо слушалице, зачуо је ломљаву оног стакла. Кад се окренуо, крај њега је стајао терориста. Скочио је са седишта, а следио га је и Стоун. Нападач је одмах испалио један метак, да ли као упозорење или у живо месо. Како год, промашио је. Тада је Скарлатос схватио да нема другог избора осим да нападне. У магновењу, приметио је да Мароканац притиска ороз као луд, али се ништа не дешава. Алек је схватио да му се метак заглавио у цеви и да је то оно – сад или никад. Само је стигао да дрекне: „Држ’ га!”, па се обрушио на њега. Стоун за њим, наравно. Тих неколико корака су буквално прелетели. Скарлатос није ударио нападача, већ га је у скоку одгурнуо. Овај се саплео, па је настало гушање у уском простору између седишта. Пушку није испуштао, а двојица војника, плус студент Седлер, који им се придружио, по сваку цену су покушавали да му је отму. Скарлатос је ухватио цев, гурао је ка прозору ако се пушка неким лудим случајем откочи, а неко повуче ороз.
   Коначно, успели су у науму. Мароканац је тада покушао да дохвати пиштољ, који је запао испод седишта. Скарлатос је почео да га удара кундаком пушке. У општу тучу тада је ускочио и Британац Крис Норман. Поред овог информатичког стручњака Мароканац је управо прошао. Онај се у првом тренутку сакрио иза седишта, али схватио је да мора да помогне. Тако се и он нашао у оном људском клупку...
    На тренутак су помислили да су онеспособили нападача. Лежао је на поду, као у несвести. Таман су почели да скидају мајице, да га вежу. Стоун је пришао, а Мароканац, који је до тада лежао на стомаку, окренуо се и извадио сечиво. У џепу је, наиме, све време имао скалпел, који му се ко зна како нашао у руци. Сада је почео да маше њиме и докачио Стоуна, који му се први нашао на удару, онако нагнут. Једним ударцем готово му је одсекао палац, другим га посекао по врату.
    Крв је пролиптала, а храбри путници су тек тад навалили на њега. Добио је историјске батине, па сад није било сумње да ли је у несвести или се само прави. Везали су га мајицама,Седлер му је сео на леђа, па су могли да се посвете видању рана. Иако повређен, Стоун је прво потрчао у помоћ Марку Мугалијану, којем је из врата шикљала крв. Као војни болничар, превио га је, зауставио крварење, а онда се посветио својим ранама.

Још док је трајала драма, а чим је глумац дигао узбуну, по правилу службе, машиновође су воз преусмериле у француски град Арас, 185 километара северно од Париза. На тој станици воз су сачекали припадници специјалних јединица полиције и хитна помоћ, која је хеликоптером превезла повређене у болницу. Полиција је преузела двадесетшестогодишњег Ајуба ел Казанија из Марока. Оптужен је за тероризам, а некако неуверљиво делује покушај одбране да га прикаже као сиротана који је једино желео да опљачка путнике. Ако се у пљачку и иде с „калашњиковим”, тешко да се уз то носи и девет пуних оквира.
    Јунаци из воза, њих петорица, одликовани су Орденом Легије части. Повређени су се опоравили, а читав догађај можда је најбоље описао тихи Крис Норман, кад су га упитали зашто је баш он скочио: „Помислио сам да ћу сигурно умрети, па зашто онда да не пробам? Или седиш и умиреш, или устанеш и умиреш. Ја сам устао.”