За читање и уживање - Предраг Милојевић

ЧОВЕК С ТОПОМ

На овом малом, готово свакодневном примеру из 1930. године, огледа се психоза која је после пораза у Првом светском рату владала у Немачкој и погодовала нацистичкој пропаганди.

У једном од најживљих крајева Берлина, предвече, кад је свет врвео улицама, отпочела је изненада топовска паљба. Гранате су фијукале кроз ваздух, забијале се у фасаде околних зграда и експлодирале с треском. Сви прозори на оближњим кућама попуцали су од потреса.
   Помислило се најпре да је несрећним случајем проузрокована експлозија какве бојне муниције. То у обезоружаној Немачкој не би било много необично. Прилично често полиција је откривала тајне лагере муниције које су фанатични националисти припремали за „час обрачуна”.
    Али овог пута радило се о нечем другом: није експлодирало никакво тајно слагалиште оружја, већ је у јавности блеснула, попут какве експлозије, тајна једног човека, коме је манија оружања завртела главу; тајна једног Немца, чија је лична трагедија за тренутак осветлила трагику која распиње дух данашње Немачке.
    Топовска ватра равномерно се настављала. Гранате су падале око торња Лудвикове цркве, на трг између Фалцбуршке и Лиценбуршке улице. Дојурила је одмах моторизована полиција и заградила цео трг. Тада је један младић притрчао официру и саопштио му нешто. То што је саопштио било је до те мере необично да је збунило и искусног полицијског официра. Сто педесет метара од цркве, на високом балкону куће у Фалцбуршкој улици број 5, штрчала је једна дуга топовска цев. С времена на време, балкон је био обавијен димом и пуцањ се разлегао. Неко је с тог балкона „бомбардовао” из топа Берлин.

Полицајци су утрчали у кућу, у трку прејурили многобројне степенице и упали у стан на петом спрату, коме је припадао балкон. Пред очима им се указао овакав призор:

Крај топа је стајао један млад и стасит човек, са челичним шлемом на глави, ратним крстом на грудима и војничким опасачем преко грађанског капута. На балкону се налазила читава гомила поређаних граната. Кад је опазио униформисане чуваре реда, тобџија је заузео став мирно, принео десну руку ивици шлема и рекао одсечно официру:
  — Господине капетане, покорно јављам, заповест је извршена!



  Полицајци су спустили своје револвере. Укочен стакласти поглед необичног ратника одавао је умоболника.
   Полицијски официр, и сам искусни ратник, одмах је схватио с ким има посла. Пришао је три корака и рекао, салутирајући прописно:
  — Ратни друже, имам наређење да те одведем команданту.
   Умоболник је без опирања стао између жандарма и пошао одсечним војничким кораком, као по команди. Доцније је снесен и топ.
    Човек сада лежи у душевној болници, а топ у полицији. Али између овог човска и топа лежи још нешто болно и трагично, што не спада у надлежност ни полиције ни душевне болнице, већ представља трагику нашег доба.

Једна портирка из куће на коју је пала граната испричала је полицији шта је осећала кад је почело бомбардовање. Проста и приглупа жена помислила је у првом страху да су почеле да падају гранате које су испаљене још за време рата на фронту, па су због нечег све до сада лутале кроз ваздух. Срећом, и поред свег чудотворства у изналажењу новог оружја, таква чуда још нису могућна у техници. Али зато изгледа да су сва чуда могућа у души човека. Овај човек, на пример, који је са кућног балкона пуцао из топа на Берлин, пуцао је пре петнаест година са западног фронта на Париз, па је уобразио да то и сада чини.
    Он се зове Јохан Лауткин и сада има тридесет осам година. Кад је избио рат, дакле, имао је двадесет и једну. Служио је у тешкој артиљерији. Урнебесна пуцњава пореметила је његове нерве. Пред крај рата био је лечен и излечен. Нерви су почели нормално да функционишу, али призори с фронта утисли су свој жиг у младом ратнику.
После рата био је неко врсме банкарски чиновник. Службу је напустио својевољно. Гушило га је нешто за канцеларијским столом. Све те банкарске спекулације нису имале никаквог смисла за једног младића који је видео да се судбине решавају у пламеном огњу граната. Он је био патриот, један окорели патриот какве само ратна ватра може да испече. Тиштала га је, као и толике друге, незавидна ситуација у коју је његова отаџбина запала после пораза на бојном пољу. Свуда се сањало о реваншу, шаптало се, маштало о тајним фабрикама у којима се справљају нова ратна оружја, чије је дејство страховито и које ће омогућити Немачкој да збаци са себе наметнуте ратне терете и опере своју војничку част.
Он је пред сам завршетак рата радио као реконвалесцент у једној фабрици муниције. Понео је из ње извесно техничко знање. У општој психози свог времена и своје средине, он јс хтео такоће да учини нешто што ће да помогне Немачкој да се подигне из ратног пораза. Дошао је тако на идеју да конструише нов топ који би имао извесне предности над онима који су употребљавани у прошлом рату. Радио је неуморно, месецима, годинама. Да његов рад није био сасвим бесмислен, види се већ и по томе што је немачко Министарство војно, коме је поднео на оцену свој изум, дуже време било с њим у писменим преговорима. Најзад је изум одбијен. Други, са више знања и више памети, смислили су сигурно нешто боље...

    Предраг Милојевић (1901–1999), филозоф по образовању, од 1923. године био је сарадник „Политике”, што је потрајало наредних пола столећа. Између 1929. и 1940. године био је дописник из иностранства, а највише времена провео је у Немачкој (одакле је протеран пошто је исмевао фирера) и Енглеској (одакле је отишао кад је од њега тражено да као новинар „навија” за савезнике).
    После рата Тито и Ђилас му нису дозволили да се врати у „Политику”, па је до 1957. живео од продаје покућства и превођења (Лудвига Фојербаха, Ернеста Хемингвеја, Хенрија Џејмса, Селму Лагерлеф, Кнута Хамсуна, Франца Кафку).
   Објавио је највећи део својих путописа и репортажа, а ова прича штампана је 1980. године у књизи „Био сам присутан” у издању Српске књижевне задруге.

   Али се Лауткин није збунио. Почео је да спрема рат за свој рачун. Идеја да оствари свој изум све више је у њему јачала на рачун здравог разума. Кад је топ био готов, и он је био готов са својим разумом. Утисци с фронта толико су оживели у његовој болесној машти да су му сасвим сакрили стварност. Балкон је постао стратегијска позиција. Берлин се претворио у Париз, а Лудвикова црква у Берлину можда у париски Нотр Дам. И он је пуцао.
    А топ је конструисао сам, у свом стану. Топовска цев је права, челична, дуга скоро метар и по, а набавио ју је на неком складишту расходованог оружја. Чак је сам у стану лио и гранате. Излио је читаво једно мало слагалиште граната од деветнаест и по милиметара. Да то нису биле играчке, видело се кад је пуцао. Али како је могао несметано да ради све то?

Многе околности у случају овог умоболника остају необјашњиве: много је боље и не објашњавати. Његов стан се налази само три минута од Курфирстендама, дакле у центру, најужем центру Берлина. А он се није правио тајанствен. Напротив, трудио се да привуче на себе пажњу својих суграђана. Чссто је у стан доводио децу из своје улице и учио их ратној вештини. Многи су га вероватно сматрали за лудака и нису га узимали озбиљно. Међутим, кад је афера избила у јавност, нико ништа није видео, нико ништа знао. Морао је од неког да добије експлозивни материјал или паре за набављање експлозива. Међутим, сви тврде да немају појма ни о чему. Човек прави у кући топ, лије гранате, проба барут, луд или не, свеједно, а укућани ништа под милим богом не знају! Чак и његови родитељи, с којима је у истој згради становао, тврде у полицији да ништа нису видели! Најзад, и полиција се труди да ствар представи као сасвим безначајну. И сам председник берлинске полиције, г. Грцезински, чудио се на конференцији за штампу зашто се ми толико интересујемо за Лауткинов случај. „Боже мој — луд човек!”, каже г. Грцезински. Али он је довољно искусан полицајац да увиђа да оно што нас интересује није то да је један луд човек правио топове, већ да су топови завртели главу једном паметном човеку. И не само једном.

Али некако сви имају разумевања за Лауткина и, рекло би се, притајено његову трагедију осећају као делић своје сопствене.
    Јер несрећни Лауткин није једини на чији је дух рат утиснуо свој страшни жиг. Срећнија поколења читаће причу о човеку који је са кућног балкона пуцао из топа на Берлин, као какву бајку. Али за данашње Берлинце то је био само дневни догађај. Сутрадан, новине више нису писале о Лауткину. Писале су о седамдесетгрогодишњем старцу Шмиту који је тога дана у Парламенту из пиштоља пуцао на посланике.
    Опет само један дан. Полиција је одмах пустила на слободу старца Шмита. Није био свестан свог поступка, каже се у полицијском саопштењу. („Боже мој — луд човек!”, сигурно је рекао г. Грцезински). Стари Шмит је, истина, био решен да побије цео парламент, али меци из његовог примитивног пиштоља, који има још из Француско-пруског рата, једва би били у стању да прогоре капуте народним посланицима.
    Сви су у стању да разумеју такве настраности, јер оне потичу из духа који није само Лауткинов и Шмитов. Ко ће данас да повуче границу између разума и помућеног ума? Зар лудило човека с топом није део трагедије једног поколења које је прошло кроз паклену грмљавину топова?
    На фронтовима је паљба давно замукла, али одјеци њени брује још увек у људским духовима, и ко зна докле…

(1930)