За читање и уживање - Светлана Велмар Јанковић

КАЛЕМЕГДАН

У октобру, кад стиже михољско лето, сасвим је особит блесак боја на Калемегдану, под већ малко искошеним, пожутелим сунцем што се просипа по листовима, такође малко ишараним свим преливима зеленог, жућкастог, црвеног и модрог. Причињава се да се ни у једном другом месецу у години не усправљају гордије него тад сва та моћна дрвета и на Великом и на Малом Калемегдану; дрвеће се готово истеже и протеже ка висинама неба, као призвано бројем одмаклих, привидно или стварно убрзаних недеља, јер време, као и увек, хита неком крају.
    А да ли сте приметили да она – на први поглед невидљива, али,у сунчана поднева ипак сасвим приметна линија што оцртава улазак Саве у Дунав, оно вечно спајање њихових сасвим различитих вода, питоме, зеленкасте, топле воде Саве и дивљег тока опасно плавог Дунава – на особен начин светлуца при заласку Сунца, баш у ведрој михољској вечери?
   Том заласку дивили су се, сећамо се, сви они који су умели да сагледају жарну лепоту тог заласка над водама двеју река у стапању и да осете додир космичког бескраја: дивили су се становници Сингидунума колико и сви други житељи бугарског, угарског, турског, аустријског и српског Београда током многих векова што су промицали изнад њих и са њима, до дана данашњег.

Одиста, баш у октобру призива нас Калемегдан у шетњу, у загледање прошлости, у одисање од садашњости, у опуштеније упознавање са другима и, још више, са самим собом. То буђење сопствене личности, што се може догодити сваком од нас чим коракнемо Калемегданом, добро је морао знати Иво Андрић, наш чувени књижевник кога смо ми, из сад сасвим проређене генерације из педесетих, ненадано охрабрени младошћу, издалека пратили на његовим вечерњим усамљеничким ходањима дуж Великог шеталишта, уз Саву. Подсећали смо се да су, некада, Турци видели овај наш садашњи парк као тврђаву битке, кале-мејдан, али и брег за размишљање, фићир-бајир: и једно и друго, да ли и једно упоредо с другим, што је највероватније, питали смо се.
  
Андрић је своја многа сазнања и бројне запитаности чувао, слутило се, у тој усамљеничкој појави ходача који дубље и даље види кроз време, а у тајној је вези са тлом којим корача. Да ли је он, недостижни Андрић, осећао, као и ми, присуство многих претходника што су у памћењу остали највише по смрти коју су ту, на Калемегдану, у Горњем или, још чешће, у Доњем граду, спознали?
  
Ни у ретким приликама кад сам, касније, разговарала са Ивом Андрићем, никад нисам била спремна да га о томе било шта запитам. Ипак ми је остало, и то врло чврсто, уверење да је морао бити у дослуху са нечујним шапатом оних претходника, историјски значајних. А још потресно спремних да нам шаљу, из давних својих доба, сопствена искуства стечена и у тој Тврђави битака, али и на Брегу за размишљање: свакако и из оних најодсуднијих спознаја, примљених у најтежем часу, на неком калемегданском камену њихове смрти.

Последњих година примећујем да пажљивије следим оне повести о издајствима која су их, те наше чувене претходнике, гурнула у гротло смрти. Ваљда су нас проживљавања из последњих деценија, испуњена и општим моралним клецањем, оспособила за разумевање свих облика пропадања и у прошлости и у садашњости. Али, разумевање никако не подразумева и прихватање, јер је увек било тих периода у којима се огрешење о основне моралне законе није сматрало за огрешење, него, напротив, за доказ о врхунској вештини живљења.
  
И тако, док тумарам калемегданским просторима у потрази за онима који су, баш овде, били присиљени да оставе сопствена постојања, оптужени за различите видове издаје, помаљају се преда мном три историјска лика што се надмоћно издвајају из непрегледне поворке оних што су губили животе да би опстала Тврђава битака, Калемегдан, током многих столећа.
  
Први је Аустријанац барон Никола Доксат де Морез, инжењеријски пуковник који је руководио Управом за градњу и на Београдској тврђави и на Београдским варошима, Немачкој и Српској, од 1723. године. То је период од 1717. до 1739. године, кад је Београд дошао под власт Аустрије, која је, за то кратко време, од разрушено турске касабе подигла леп мали европски град, чија су здања била обележена уметношћу барока. У том граду је барон Никола Доксат де Морез, радећи тринаест година, изградио невероватно моћне одбрамбене бедеме, све врсте фортификација и за одбрану тврђаве и за одбрану саме вароши.

 

Светлана Велмар Јанковић (1933–2014) била је наша прослављена књижевница, редовни члан Српске академије наука и уметности, председница Управног одбора Народне библиотеке Србије.
По завршетку студија француске књижевности и латинског језика, радила је као новинар у „Дечјој штампи”, те као секретар и уредник часописа „Књижевност”. Њена проза је превођена на енглески, немачки, француски, шпански, италијански, грчки, бугарски и мађарски језик, а овенчана је бројним књижевним наградама: Андрићевом и НИН-овом, Наградом „Исидора Секулић”, „Меша Селимовић”, „Ђорђе Јовановић”, „Борисав Станковић”, „Стефан Митров Љубиша”, „Невен”, Наградом Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године, Наградом „Политикиног Забавника” (за збирку приповедака „Књига за Марка” 1998. године).

Збирка „Записи са дунавског песка”, из које је ова прича о Калемегдану, објављена је 2016. године, после Светланине смрти.
У том часу овенчан сјајем славе, три године касније чувени фортификатор мора да, сада генерал, преузме одбрану Ниша пред налетом моћне турске војске која се свети за пораз од пре двадесет година, кад је изгубила и Београд и велики део српских земаља. Пошто је тачно проценио да је одбрана Ниша немогућа, јер му је остављен само мали одред, и то недовољно наоружане војске, насупрот армади од 80.000 изврсно опремљених турских ратника, Доксат се одлучио за пораз, али уз сагласност Турака да своју посаду, пошто Турцима преда Ниш без борбе, часно повуче под пуном ратном спремом и свим неопходним стварима. Али док је све своје официре, војнике и њихове породице, преко Смедерева, безбедно вратио у Београд, Доксата је дочекала оптужба за издају Аустријског царства.
  
Ту оптужбу је поднео његов претпостављени фелдмаршал Секендорф, који је утекао из Ниша пред турском најездом, а њему, као генералу подређеном фелдмаршалу, издао наређење да се Нишка тврђава мора одбранити по сваку цену. Пред војним судом у Београду, Секендорфова оптужба за издају његовог генерала изнесена је муњевитом брзином и никако није ни проверавана нити посебно доказивана: све се догађало изван уобичајене судске праксе, у хаосу ратног аустријског великог пораза.
  
Пресуда је била: смрт за Николу Доксата де Мореза. Велики градитељ Белог града сачекао је смрт одсецањем главе на платоу Горњег града београдског, и то на оном истом платоу који је сам обликовао и саградио пре неку годину, и готово истом каквог га и данас гледамо, поред споменика Победнику Ивана Мештровића.

Друго је и друкчије издајство које је искусио Грк Рига од Фере, песник и устаник за слободу Грчке, лишен живота у Кули Небојши 1789. године. Њега је издала аустријска тајна полиција која је дуго трагала за опасним елементима што су, у Бечу, тајно и вешто радили на подизању тог устанка против турске власти у Грчкој, а открила их је у Трсту, наравно, уз помоћ издаје. Аустријска полиција је предала ухапшенике турским властима у Београду, на граници између два царства: аустријског и турског, што је било сасвим у реду и за једну и за другу полицију. А песник Рига од Фере сусрео се са својом смрћу у Кули Небојши, коју су звали и Црна кула. Кажу да се то догодило у јунску зору, док је Рига рецитовао своје стихове.
  
Треће је искуство издаје Србина Петра Николајевића Молера, војводе и у Првом и Другом српском устанку, образованог сликара и можда најученијег од свих устаничких војвода, који баш и нису били особито учени, мора се признати, док Молер јесте. Погубљен је по изричитој жељи кнеза Милоша, којем је био веран саборац у оба устанка.
  
То, како се показало, никако није могло имати већу тежину од убеђења кнежевог да је Молер у свему јачи од њега, па стога, и најопаснији такмац кнезу за власт у Србији. И то је било довољно да кнез Милош те 1816. лажно оптужи Петра Николајевића Молера београдском везиру, који, и сам не верујући тој оптужби, ипак шаље Молера у Кулу Небојшу, где је сачекао смрт, цртајући свој портрет.

Све ове три историјске личности, значајне за повест о Калемегдану, везује слична прича о облику зла које зна да помахнита у људима и очекивано и неочекивано, нарочито кад се домогну власти или новца, или и власти и новца, што је најопасније. Те калемегданске повести упозоравају и данашњег калемегданског шетача да људи из прошлих времена нису толико удаљени од савременог човека, како се обично мисли, јер много подсећају на све нас.

 

Број: 3792 2024.