Докторе, све ме боле!

ЛЕЧЕЊЕ И НА ДАЉИНУ

Како је један амерички лекар годинама обмањивао пацијенте али и своје колеге

Након што је данима помно пратио дешавања у ординацији, амерички писац Аптон Синклер (1878–1968) забележио је:
   „Живахни, знатижељни доктор је или геније или манијак. Нисте сигурни шта је од та два, и пролазиће дани, а и даље нећете бити сигурни, јер оно што се дешава пред вашим очима толико је задивљујуће да тешко можете да поверујете да је истина.”
   Било је потребно неколико недеља, али Синклер је на крају поверовао. Посета доктору Алберту Абрамсу (1863–1924) и посматрање његовог рада са пацијентима, уверили су га да овај стручњак није ништа мање од чудотворца.
   Првобитна намера била је сасвим другачија. Писца је Америчко медицинско удружење послало у Сан Франциско како би доказао да је Абрамс преварант. Неко ко тврди да може да препозна и излечи било коју болест већ годинама је изазивао сумњу у медицинским круговима. У историји није постојао такав лекар, па је мало ко поверовао да је Абрамс изузетак. Синклер је и сам био сумњичав када је кренуо у посету.
   Намеравао је да остане дан-два, али боравак се продужио на неколико недеља. Био је толико опчињен докторовим радом да је, по сопственом признању, био спреман да седи у ординацији месецима и годинама, само да су му обавезе то дозвољавале. Противно жељама Удружења, написао је текст пун хвале, објављен у часопису „Пирсонс” 1922. године. Ипак, инспектори из Удружења нису имали намеру да одустану, све док им у рукама нису завршили докази о томе да је Абрамс најобичнији шарлатан.

За разлику од многих других превараната, овај је имао диплому, што је пацијентима одмах уливало поверење. Завршио је медицину на Универзитету Стенфорд, а затим је наставио студије у Европи, у немачком граду Хајделбергу, па у Лондону, Берлину, Бечу и Паризу. Стечено знање помогло му је да по повратку у САД изађе на глас као стручњак и као предавач. Постављен је на водећа места у медицинским друштвима, писао је чланке и књиге, колеге су га описивале као младог професора изузетне интелигенције и вештине. Све у свему, деловао је као беспрекоран лекар. Тако је бар било до пред крај 19. века.
    Одувек га је, наиме, обузимала жеља да америчку медицину измени у корену. Све што је затекао као млади лекар сматрао је лошим, почев од изгледа колега које је поредио са бацилима. Исмевао је већину терапија које су прихваћене као научне. Поводом једне од њих написао је и подругљиву песму. Како је већину тадашњих начина лечења сматрао застарелим, као одговор на њих осмислио је нешто сасвим ново – „спондилотерапију”. Заснивала се на замисли да надраживањем одређених нерава повезаних са кичмом могу да се изазову реакције у унутрашњим органима. О новом приступу написао је и књигу.
   Даље се усредсредио на изуме. Нови начини лечења захтевали су и нове, у овом случају електричне уређаје који су могли да се изборе са сваком бољком. Први се звао „динамизатор” и изгледом је подсећао на радио са неколико плочица и електрода. Ова магична кутија, према тврдњама Абрамса, била је толико напредна да је могла да препозна сваку познату болест. Електродама је повезивао пацијента са уређајем, а затим је на основу вибрација тачно утврђивао која болест је у питању.

Како је свакодневно растао број болесника који су му се обраћали за помоћ, увидео је да некако мора да убрза поступак. Зато је у једном тренутку одлучио да је за дијагнозу довољно да има неколико капи крви пацијента. Нису морале чак ни да буду свеже. Препоручио је људима да кану нешто крви на хартију, а затим да то пошаљу на његову адресу. Нису уопште морали да долазе. Подразумевало се да у коверти мора да буде и исписан чек на одређену своту. Временом се толико осилио да је почео да тврди како може да постави дијагнозу само на основу рукописа или телефонског разговора са пацијентима!
   Захваљујући динамизатору и скупим курсевима из спондилотерапије, Абрамс је до 1918. године згрнуо право мало богатство. Динамизатор је давао у закуп свима који су били вољни да плате двеста долара, уз додатних пет долара месечно. Свако ко је узимао овај уређај на коришћење морао је да потпише уговор као гаранцију да га неће отварати. Абрамс је објаснио да би свако „чачкање” уређаја могло да га оштети. Истина је била да се плашио како би неко са мало више знања прегледом унутрашњости могао да закључи да се ради о веома једноставној скаламерији.

Лекари који су користили динамизатор неретко су несрећним људима постављали озбиљне дијагнозе као што су рак, дијабетес, сифилис. Разуме се да на основу узорака крви и бесмисленог уређаја то никако нису могли да закључе. Абрамс је често препознавао „говеђи сифилис”, болест за коју нико од медицинских радника у то време није чуо.
   Грамзивост га је убрзо навела на нове измишљотине. Зато је направио још две машине: „осцилокласт” и „радиокласт”. Приказао их је као још модерније уређаје за препознавање и лечење било које болести која вам падне напамет. Било је потребно подесити одређену фреквенцију и тада би уређај кренуо „у напад” до потпуног излечења. За ову врсту лечења било је потребно да пацијент буде присутан и повезан са уређајем. Обично су долазили по неколико пута. И сваки долазак су плаћали.
    Током каријере Абрамс је направио укупно тринаест уређаја, од којих су три поменута најпознатија. Увек би се „упецало” довољно пацијената и стручњака да му вишеструко повећају зараду. Претпоставља се да је до 1921. године било око три и по хиљаде лекара који су прихватили неки његов вид лечења. Сам преварант је свој поступак назвао ERA (Electronic Reactions of Abrams). Ипак, истовремено је растао и број сумњичавих.
   Као што је већ речено, Аптон Синклер посетио га је у клиници у Сан Франциску управо да би га раскринкао. Иако је на крају поверовао шарлатану, његов текст је драгоцен јер даје подробнији увид у то како је овај „чудотворац” радио. Ординација је увек била пуна. Долазили су студенти и лекари из свих крајева да науче нешто ново. На средини просторије била је машина. Поред ње младић го до појаса, са електродама причвршћеним на чело.
   Младић није био пацијент. Његово тело користило се као инструмент, јер је реаговало на различите начине када се нечији узорак крви стави у уређај. Пацијент је могао да буде из Бостона, Њујорка, Торонта. Кад би машина „очитала” узорак, Абрамс би прегледао младића и на основу тога доносио суд о болести човека који уопште није присутан! Дешавало се да само викне:
   „Нема знакова болести, дајте следећи лист хартије!”
   Његова вештина и енергичност, оно чему се Синклер посебно дивио, омогућавали су му да у току једног дана „прегледа” на десетине људи из разних крајева света.
   Међу Абрамсовим присталицама било је још познатих људи. Песник Џорџ Стерлинг (1869–1926), Синклеров пријатељ, много пута је са одушевљењем спомињао лекара из Сан Франциска. Према неким изворима, британски писац Артур Конан Дојл (1859–1930) такође је подржавао његове начине лечења. За разлику од њих, чланови Америчког медицинског удружења нису одустајали од намере да докажу супротно. У помоћ су притекли људи из часописа „Сајентифик Американ”. На њихову адресу месецима су стизала писма о невероватном доктору Абрамсу и његовим уређајима, са препоруком да напишу нешто о томе.
    Неколико истражитеља, који су се лажно представили, повезали су се са једним од Абрамсових сарадника. Добио је од њих шест епрувета са узорцима крви како би утврдио да ли у њима има штетних твари. Извесни „доктор Икс”, како су га назвали, дозволио је истражитељима да присуствују очитавању узорака помоћу машине. Свих шест пута поставио је погрешну дијагнозу.

Доктор покушао Икс је да се извуче из неприлике рекавши да је вероватно црвено мастило на натписима епрувета ометало вибрације машине. Истражитељи су били вољни да му изађу у сусрет, па су послали нове, без налепница и мастила. И опет је дао све нетачне одговоре. Наставили су да шаљу крв и другим сарадницима. И није увек била људска: у једној од епрувета била је крв петла, у другој здравог морског прасета. Сваки пут су добијали нетачне дијагнозе.
   Резултати су убрзо објављени у часопису „ Сајентифик Американ” и покренули су праву лавину примедби. Јавност се поделила на оне који су били згрожени преваром и оне који су и даље веровали у чуда. Након што је све обелодањено, Абрамс је обећао да ће сарађивати у даљој истрази, али је увек успешно избегавао сусрете са људима из Удружења. И док су се његови помоћници суочавали са озбиљним оптужбама, он никад није изведен пред лице правде.
   Добио је позив да се појави као сведок у случају сарадника оптуженог за превару пацијента, али га је болест спречила. Умро је од упале плућа у јануару 1924. године, мало пре него што је суђење почело. Многи су се запитали: како није успео да излечи сам себе? Исто тако, било је тешко утврдити колико људи је изгубило живот зато што су се ослонили само на његово лечење.
   Тек након Абрамсове смрти Удружење је добило прилику да расклопи једну од машина. Унутра су биле жице повезане са разнобојним светиљкама на кутији и још неки делови који су зујали. И ништа више.