За читање и уживање - Мајкл Ентони

КРИКЕТ НА УЛИЦИ

У кишној сезони имали смо мало прилика да играмо крикет на путу. Јер, кад год смо били у игри, киша би се спустила, терајући нас поново у двориште. Тако је било у Мајару. Небо би увек било натмурено, над морем су ниско висили кишни облаци, сиви и мрки; ветрови су дували и љутито шибали кроз палме. А када су ветрови јачи и бешњи, ниски облаци су се згушњавали и мрачили, море је режало, а потоци кише навалили, бришући нас својом узбурканошћу.

Управо смо утрчали са кише. Еми и Верн из комшилука добро расположени и насмејани, јер – заиста чудно, чинило се да они уживају у пљуску колико и у игрању крикета на путу. Еми је стајала у нашем дворишту, кикоћући се и претварајући се да пије кишу, сасвим мокрог лица и одеће, а Верн, који се склонио под стреху, узбуђено искочи да јој се придружи.

„Кишо, кишо, иди у Шпанију”, викали су.

Њихова мајка, која мора да је чула галаму, појави се на вратима, па обоје нестадоше кроз живу ограду.

Стајао сам тужан због кише, а онда ставих Вернову палицу и лопту испод стрехе и уђох.

„Будале!”, рекох самом себи.

Ја сам ударао кад се киша стуштила. Само када ЈА ударам, киша се стушти! Обрисах ноге тако да не испрљам чаршаве и попех се на кревет. Седео сам тужан и желео да киша заиста оде у Шпанију, како је Верн рекао; учини ми се да ће ми срце искочити. Заглушујућа грмљавина проломи се преко неба.

Брзо затворих прозор. Киша је ужасно ударала по крову, а ја сам се сав згрчио због грома, за који сам знао да ће поново затутњати, и због неземаљских блескова муње.

Потајно сам се плашио невремена. Плашио сам се кише, грома, муње, ударања мора о обалу, олујних ветрова, свега што је налик смрти кад кише оду. Тргох се поново на други блесак муње и, пре него што се повратих, разлеже се још један ужасан тресак. Вриснух. Чух мајку како утрчава у собу. Гром поново удари и ја јурнух под кревет.

„Село! Село! Први удар!”, викао је Верн с улице.

Киша је престала и сунце изашло, али се још нисам потпуно повратио. Натерах се невољно да погледам кроз предња врата; тамо је био Верн и смејао се, нестрпљиво ме позивајући руком.

„Први штап”, рече.

И као да је приметио моју равнодушност, он погледа ка Еми, која је управо излазила из игре.

„Ко је други штап?”, рече.

„Ја!”, повикасмо Еми и ја скоро у исто време.

„Еми је други штап”, рече Верн.

„Не, ја сам”, рекох протестујући.

Верн је постао нестрпљив док смо се Еми и ја препирали. Онда му, изгледа, нешто паде на памет и – извуче кованицу из џепа.

„Бацаћемо новчић”, рече. „Шта хоћеш?”

„Главу!”, повиках.

„Писмо!”, викну Еми. „Писмо мора да буде.”

Новчић оде горе у ваздух, паде и окрете се, показујући писмо.

„Ја НЕ играм!”, повиках увређено, али како се то није чинило довољно убедљиво, потрчах онуда где сам ставио Вернов штап и лопту и нестадох с њима иза наше куће. Онда их хитнух у жбуње из све снаге.

Кад сам се вратио пред кућу, Верн је стајао запрепашћен.

„Село, где су штап и лопта?”

 „Не знам ништа ни о каквом штапу и лопти!”

„Тужи га!”, повика Еми. „Бацио их је”.

Вернова уста се искривише у извештачени осмех.

„Шта су један стари штап и лопта”, рече, али док је излазио из дворишта, видех како му се сузе пресијавају у угловима очију.

До краја кишне сезоне нисмо више играли крикет. Повремено би излазило блештаво сунце, а ја бих чуо Емин и Вернов глас с друге стране ограде. Тада бих излазио на пут и звиждао само за себе, у нади да ће ме чути и изаћи, али никада нису изашли; знао сам да су још љути и да ми неће никада опростити.

И тако се кишна сезона настави. Била је грозна као никада до тада, с громовима, муњама, таласима који ричу у заливу, снажним ветровима. Али људи су једноставно говорили да је Мајаро такав и смејали се. Каткад се, кроз кишу и грмљавину, чуо Вернов глас на другој страни ограде:

„Кишо, кишо, иди у Шпанију!”

А ја сам се збуњено питао како он то може. Јер сам често одлучивао да будем храбар, али кад би гром пукао, увек бих се стуштио под кревет.

Био је почетак нове године када сам поново видео Верна и Еми. Кишна сезона је, срећом, одавно прошла; дан је био топао и блистав. Док сам ишао кући, видех да идем ка њима двома, који су управо почели крикет на улици. Срце ми снажно залупа. Изгледали су чудно и ново, као да су били отишли негде далеко не желећи да се врате. Нису ме приметили све док им се нисам приближио. Озарена Еми започе:

„Верн! Верн, гледај! Село!”

Збуњен погледах у земљу, дрвеће и наранџасто небо; био сам тако срећан да нисам знао шта да кажем! Верн је зурио у мене с необичним осмехом на лицу. Цепао је целофан с потпуно новог штапа.

„Село, овамо! Ти си први штап”, рече радосно.

Заплаках као да пада страшна киша.