ПЕТКОВДАН - 24. март 2023.

КОМЕ ЗАКОН ЛЕЖИ У ТОПУЗУ...

На данашњи дан 1999. године НАТО је почео напад на СРЈ

Те вечери у земљи су се у 19.40 огласиле сирене за ваздушну опасност. Сви смо већ знали шта следи – италијански радио-аматери јавили су око подне нашим радио-аматерима да су авиони кренули из Авијана. У наредних 78 дана у Србији и Црној Гори погинуло је око четири хиљаде људи а рањено више од 12.000. Бомбардовање је престало 10. јуна, после потписивања Споразума о повлачењу југословенске војске и полиције са Косова и Метохије. Истог дана у Савету безбедности УН усвојена је Резолуција 1244, према којој СР Југославија задржава суверенитет над Косовом и Метохијом, али оно постаје међународни протекторат под управом Унмика и Кфора.
    Снаге Натоа чинили су САД, Уједињено Краљевство, Немачка, Француска, Шпанија, Италија, Канада, Турска, Белгија, Холандија, Норвешка, Данска и Португалија, уз употребу око хиљаду авиона и тридесетак бродова и подморница. Свој ваздушни простор уступили су им  Аустрија, Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Македонија, Албанија, Мађарска, Бугарска и Румунија – неки радо, неки уз завртање руку.

Прве ракете пале су те вечери и ноћи на касарну у Прокупљу, затим на војне циљеве у Приштини, подземни бункер у Куршумлији, касарну у Врбици и у Батајници. Тешко да је било које мање или веће место у Србији остало поштеђено – пуко набрајање местâ страдања, често вишеструких ноћних напада – и данас оставља без даха: Београд, Нови Сад, Ниш, Пећ, Бор, Лесковац, Јастребац,  Ораховац, Куршумлија, Бачка Паланка, Сомбор, Чачак, Смедерево, Панчево, Грачаница, Приштина, Лепосавић, Врање, Лучани, Призрен, Сурдулица, Ћуприја, Торник, Мердаре, Ђаковица, Крагујевац, Ивањица, Нова Варош, Крушевац, Стражевица, Суботица, Цер, Подгорица, Ужице, Батајница, Плав, Трстеник, Владичин Хан, Прахово…

Гађани су испрва војни и цивилни аеродроми, војни гарнизони, телекомуникације и командни центри, затим рафинерије, термоелектране, хидроелектране, топлане, фабрике, складишта горива, петрохемијска и хемијска индустрија, трафо-станице, мостови. Потом и амбуланте, обданишта, школе, мостови, стамбена насеља, аутобуси и возови (пуни путника), болнице, радио и телевизијски предајници, пословне зграде, резиденција председника у Ужичкој 15, зграда РТС-а, Авалски торањ, Министарство одбране и Генералштаб, Кинеска амбасада. Запањујући циљеви били су крагујевачке „Шумарице”, хуманитарни конвој из Румуније, колоне и склоништа албанских избеглица, новинарски конвоји. О употреби касетних бомби и цурењу отровног пиралена из трафо-станица сазнали смо нешто касније. Као и за извињење неколицине пилота који су разарали села, цркве, манастире, магистралне путеве: „Извините, нисмо видели, била је магла.”
    Ако у било ком крвопролићу има охрабрујућих тренутака, тада су то били 27. март – обарање „невидљивог” код Буђановаца и 30. март, када је француски репортер својим очима видео да је стадион у Приштини и даље стадион а не „концентрациони логор са 100.000 заробљених Албанаца”. Ако има тренутака када вас преплаве туга и страх, били су то 26. март – погибија пилота Зорана Радосављевића, 10. април – напад с албанске територије на караулу „Кошаре”, 4. мај – погибија пилота Миленка Павловића, и 26. мај – почетак операције Стрела, у којој су Србију напале редовна војска Албаније, НАТО и Специјалне јединице Норвешке.
    Двадесет четири године касније, свет је још луђи него што је био те 1999. године. А чинило нам се да не може горе.