Kлацкалица између два света

КО ЖИВ, КО МРТАВ

„Бити жив сахрањен без сумње је најјезивија од свих патњи које судбина може да додели неком умирућем”, записао је Едгар Алан По. Како су се људи током минулих векова довијали да избегну то страшно искушење?

Случај је побудио велику пажњу: вративши се кући с поља, Симон Милер из једног села у Доњој Баварској затекао је супругу Анемари како лежи „као беживотна” на кревету. Тридесетдеветогодишња жена попила је, у нападу депресије, већу количину таблета за успављивање. Позвани лекар хитне помоћи, један млади интерниста покушао је да вештачким дисањем оживи жену, применио масажу срца и на крају јој у срчани мишић убризгао адреналин. Али накнадно урађени ЕКГ (електрокардиограм) није забележио рад срца и лекар је немоћно дигао руке. Ни пулса, ни дисања, никакве реакције зеница. Ту више ништа није могло да се учини.
   Лекар је испунио смртовницу, али жена је била мртва само на папиру – привидна покојница још је живела. Кад је Симон Милер девет часова касније хтео да проветри собу и подигне ролетне, зачуо је „јецање и стењање”. Пет дана после тога у болници градића Ландсхут његова жена пробудила се из стања дубоке несвести. „Лекар хитне помоћи не сноси никакву кривицу, он је правилно поступио”, установили су касније лекари из болнице који су истраживали случај. У питању је био класичан случај привидне смрти.
   Ипак, како је, очигледно неискусан, овај лекар могао да превиди последњу искру живота? Професор Ханс Јоахим Малах, који је својевремено био директор Института за судску медицину у Тибингену, изјавио је:
   „Код привидне смрти изазване, на пример, тровањем таблетама, у мозгу бивају оштећени важни центри који су, између осталог, одговорни за дисање и крвоток. По правилу, поремети се и рад велике мождане коре, свест ишчезава. Срце куца само у великим размацима и тако слабо да његов рад не може да се установи чак ни помоћу ЕКГ. Читав организам пребацује се на такозвани резервни пламен”, слично зимском сну код неких животиња.

Јецаји са ломаче

   Привидни мртвац наизглед једва да се разликује од стварног мртваца: блед, хладан и делимично крут. Зенице су укочене и не реагују на светлосне надражаје. Сигурни знаци смрти, као што су мртвачке флеке и укоченост леша, могу да се утврде тек много касније, а до тада ће лекар хитне помоћи вероватно већ бити на путу до свог следећег пацијента. Зато није никакво чудо што се увек изнова појављују вести о привидно мртвима.
   Али професор Алфред ди Чесне, угледни немачки судски лекар, тврди:
   „Сви случајеви привидних мртваца о којима се писало били су само примери аљкаво обављеног прегледа тела.” То значи да је и лекар хитне помоћи пропустио нешто значајно, на пример, да код Анемари Милер потражи мртвачке флеке. „Но, ти сигурни знаци смрти појављују се тек након пола сата”, каже Чесне.
   Лекари већ вековима покушавају да препознају сигурне знаке истинске смрти. Тако је још римски лекар Аулије Корнелије Целзо, који је живео у 1. веку, у свом делу „ De medicina” записао да лекарска вештина почива на претпоставкама и да знаци смрти нису увек сасвим поуздани. Плиније Старији (23–79) известио је да су се конзул Ацилије Авиола и претор Луције Ламија, проглашени за мртве, пробудили тек на запаљеним ломачама. Ниједан од њих тада више није могао да буде спасен језиве смрти. За разлику од њих, Римљанин Гај Елије Туберо застењао је благовремено, мада је већ лежао на ломачи.



   Знаци смрти остали су од времена Целза до средине 16. века углавном непромењени. Опипавали су се откуцаји срца и пулс, а дисање се проверавало паперјем поднетим под нос. Многе болеснике нити је лекар лечио, нити их је после смрти прегледао. Због тога је неупућенима често било препуштено доношење одлуке о томе да ли је неко „мртав или жив”. Све до 19. века само је лекаревих пет чула одлучивало о стању његових пацијената. Није зато нимало чудно што поједини лекари нису успевали да уоче најмање знаке испољавања живота, него су привидно мртвог проглашавали за покојника и предавали га погребнику.
   Много је сурових анегдота и легенди исплетено о мртвима који су се пробудили у гробу. Чувена је била прича о госпођи Рихмодис из Келна. Енглески лекар Ајен Бондесон износи је у својој књизи „Живи сахрањени”. Према том запису, госпођа Рихмодис умрла је 1357. године, сахрана је била раскошна, а супруг је покојници оставио скупоцен прстен на руци. У току ноћи гробар и његов помоћник извадили су ковчег и подигли поклопац намерни да украду прстен, али „леш” је зајецао и усправио се у ковчегу. Запањени гробари су побегли, а пробуђена госпођа Рихмодис је, уз помоћ фењера који су оставили, нашла пут до куће.
   Истина, мотив жене живе сахрањене која је спасена од похлепних пљачкаша гробова био је познат још у 2. веку. А године 1910. немачки етнолог Јоханес Ролта обелоданио је да је чак 19 градова у Немачкој имало сопствену причу о „жени с прстеном”.
   Дански анатом Жак Бенин Винслов (1669–1760) запањио је 1740. године савременике тврдњом да се сви људи излажу опасности да буду живи сахрањени:
   „Смрт је извесна јер је неизбежна, али је и неизвесна јер код њене дијагнозе могу да искрсну грешке.”
   У својој расправи „Несигурни знаци смрти” Винслов је записао:
   „Искуство јасно показује да се за многе привидне мртваце касније испоставило да су живи јер су се у својим мртвачким кошуљама, у својим сандуцима, па чак и у својим гробовима поново усправили.”

Важна улога оштрог бријача

   Винслов није оскудевао ни у доказима: Јоханес Дунс Скотус (1265–1308) био је жив сахрањен; један човек пробудио се на мртвачким носилима кад су му у уста сипали слану воду; једна жена, док су је проносили париским улицама, изненада се усправила у ковчегу који је, срећом, био отворен; један калуђер лежао је закопан три дана кад су људи изненада зачули неки шум из гроба...
   Ипак, Жак Бенин Винслов ишао је испред свога времена. Схватио је да су једино распадање и „плавичасте флеке” сигурни знаци смрти. Тобожњи мртваци, међутим, морају да буду поново оживљени.
   „Носне шупљине треба третирати прашком за кијање као и соком од црног и белог лука и рена”, саветовао је он. „Корбачима и копривама треба голицати кожу, утробу помоћу врелог и љутог клистира пробудити и у уста леша сипати сирће и бибер. Уколико све ово није доступно, уобичајено је да се у уста сипа топли урин који, као што се зна, има благотворно дејство.”
   Уколико би мртвац ипак остао непокретан, „стручњаци” за оживљавање препоручивали су сецкање тaбана бријачем и заривање игала испод ноктију ножних прстију.
   Овај последњи метод чак је и археолошки поткрепљен: приликом откопавања једне масовне гробнице у Марсељу 1994. године на ножним палчевима два леша нађене су бронзане игле дугачке 2,5 центиметара.
   Та два покојника припадала су војсци од 50.000 жртава куге која је од 1720. до 1722. године беснела у Марсељу. Да су током епидемије куге и још живи људи бацани у раке тврдио је, између осталих, холандски лекар Исбранд ван Димерброк у свом „Трактату о куги”. Људи су умирали масовно и тако брзо да нису сви лешеви (или привидно мртви) могли да буду прегледани и смрт потврђена.

Смрдљиве куће смрти

   Страх од привидне смрти распламсао се у једној епохи у којој се човеково схватање смрти из темеља изменило. Још у средњем веку смрт је била неизбежан пратилац у свакодневном животу. Човек је видео себе сједињеног с природом, уплетеног у судбину коју деле сва жива бића. Црква му је давала и утеху о достојанственој смрти. Чак ни свест да се мора умрети није изазивала такав страх јер је извесност о ускрснућу и загробном животу била јача од ње.
   Али у времену просвећености та извесност је нестала. Смрт је, одједном, постала вечни крај живота. Почела је да утерује страх. Опхођење анатома с лешевима, јавна сецирања, раскомадана тела потиснули су, с научном темељитошћу, представу о ускрснућу.
   Појавио се нови страх везан за растанак са животом, страх од привидне смрти. Средином 18. века страх људи да ће бити живи сахрањени одједном је попримио размере епидемије. Том страху свакако је допринела и двотомна књижурина париског лекара Жана Жака Бријера који је прикупио све познате извештаје о привидним мртвацима тврдећи да су све то „истински догађаји”, мада он лично није истражио ниједан од тих случајева. Медицинска струка није знала како да ослободи грађане од наводног страха да ће бити живи сахрањени.
   Неки лекари почели су снажно да се залажу за Бријеров предлог о оснивању јавних мртвачница у којима би преминуле особе лежале све док леш не би почео да се распада.
   Прва мртвачница у Европи саграђена је у Вајмару 1792. године највише захваљујући залагању тамошњег лекара Кристофа Вилхелма Хуфеланда. Током следећих година и деценија подигнуте су мртвачнице и у многим другим градовима: у Минхену, Франкфурту, Прагу, Паризу, Бечу... Али, још у Хуфеландово време о мртвачницама се није најлепше говорило. Многи обични људи устручавали су се да своје покојнике оставе у, како су говорили, „смрдљивим кућама смрти”.
   Доктор Ернст Готлиб тврдио је да у краљевини Виртенберг између 1828. и 1949. ни један једини леш није оживео. И париски лекар Жил Антоан Жоса приметио је, после посете већем броју немачких мртвачница, да међу 46.000 лешева није откривен ниједан привидни мртвац.

Звонце из ковчега

   Ипак, многима се чинило да је разумније предузети сопствене мере предострожности. Да би се осигурао од буђења у мртвачком сандуку, Фредерик Шопен (1810–1849) затражио је да његов леш буде сециран. Белгијски краљ Леополд I (1790–1865) наредио је да буде сахрањен тек недељу дана после смрти, а филозоф Артур Шопенхауер (1788–1860) захтевао је да га после смрти оставе да лежи шест дана на кревету.
   Као следећа могућност – за богату клијентелу – на крају је измишљен сигурносни ковчег. О првом „кориснику” таквог једног сандука писао је Хуфеланд:
   „На дан 3. јула 1792. године преминули херцог Фердинанд фон Брауншвајг наложио је – док је био сасвим здрав, а стрепећи да би могао да буде жив сахрањен – да се за њега начини мртвачки сандук на коме ће бити уграђен мали прозор и цев за довод ваздуха. Такође је наложио да у сандук буде положен и кључ како би, у случају да се пробуди, могао изнутра да отвори сандук.”
   Професор Ајен Бондесон био је запањен „опседнутошћу Немаца замисли о сигурносним ковчезима” која се одржавала чак и у другој половини 19. века. Одушевљени проналазачи, често и душебрижни свештеници, патентирали су више од тридесет разних модела. Међу њима и ковчег са филтером (против песка и прашине), ковчег са цеви за довод свежег ваздуха или ковчег са „јаким ватрометним патроном” чија ће детонација прерано сахрањеног вратити свести и истовремено узбунити јавност чак и ако је дотични несрећник сахрањен на неком далеком, осамљеном гробљу.
   Доктор Јохан Готфрид Табергер из Хановера описао је 1829. године један темељно осмишљен сигурносни ковчег: глава, руке и стопала покојника били су врпцама повезани с конопцем звона, који је водио кроз једну цев. Сваки покрет, сваки нехотични трзај требало је да покрене звона, а једно кућиште око звона обезбеђивало је да птице или ветар не изазову звоњаву.
   На срећу, у данашње време овакве (не)прилике мало су вероватне.