ПЕТКОВДАН / 28. април 2017.

КО ХОЋЕ ДА ЖИВИ НЕК МРЕ

На данашњи дан 1918. године у Терезину је умро Гаврило Принцип

После присаједињења Босне 1908. године Немачка и Аустроугарска бациле су Србији рукавицу у лице у марту 1914, објавивши посету престолонаследника Сарајеву и војне вежбе приде. „Млада Босна” или „Црна рука” Драгутина Димитријевића Аписа, готово да је свеједно ко је од њих намислио да надменост царевине види као повод да се томе стане на пут, и то убиством. Пошто се у каснијој истрази дошло до сазнања да је оружје стигло из Србије, Краљевина Србија добила је 23. јула ултиматум. Уследио је напад Немачке и Аустрије који су сви други играчи на Балкану и остатку света искористили да ућаре нешто за себе, све декламујући похвале Србији или сажаљевајући случај престолонаследника, према потребама. Ова намерно изазвана кланица, познатија као Велики рат, однела је милионе људских живота у Европи.
   Гаврило Принцип, сељаче из Обљаја, избачен је из школе 1912. и запутио се пешке у Београд (280 километара), ступивши у редове војводе Танкосића да се бори против Турака. Ситан и слабуњав, одбијен је. Следећу годину провео је у илегали, обучавајући се између Сарајева и Београда у коришћењу оружја.
   Први завереник, Мухамед Мехмедбашић, није пуцао јер му је један полицајац стајао иза леђа. Други, Недељко Чабриновић, бацио је ручну гранату на аутомобил у коме је био надвојвода, али је погодио четврто возило у поворци. Чабриновић је прогутао цијанид коме је истекао рок трајања и скочио у Миљацку, само до колена, те је одмах потом био ухапшен. У Улици Франца Јозефа Принцип је иступио из гомиле и са метар и по убио надвојводу и испунио свој усуд. И он је покушао са цијанидом, затим пиштољем, али није успео да испали више ниједан хитац, па ни у себе.
Оружје које је Принцип користио био је белгијски полуаутоматски пиштољ, а наводно га је припадницима „Младе Босне” уручио сам Апис. Принцип, Чабриновић, Грабеж, малолетници,  осуђени су на по двадесет година затвора. Као припадник „Младе Босне” од своје шеснаесте године, на суђењу је изјавио да је „југословенски националиста који тежи уједињењу свих јужнословенских народа, и није ми важно у каквој ће то држави бити, само да није Аустрија”.
   Казну је служио у затвору Терезино на северу Чешке, у оковима, и ужасним условима које је наступајући рат додатно погоршао. Ту је и умро од туберкулозе, 28. априла 1918. године, мало пред крај рата. При крају живота имао је четрдесетак килограма, без десне руке, коју је однела туберкулоза.

У тврђави-затвору Терезино данас на зиду испред ћелије стоји скромна плоча с именом затвореника. Аутомобил Франца Фердинанда и његова окрвављена униформа, као и Гаврилов белгијски „браунинг 1910”, налазе се у Музеју војне историје у Бечу.
   После Минхенског споразума 1939, када су се Велика Британија и Француска сагласиле да Немачка заузме Судетску област, у нади да ће то задовољити њен апетит, Терезино је преименовано у концентрациони логор Терезијенштат у коме је током следећег рата побијено 32.000 људи (оних који нису стигли до Бухенвалда). Не тако давно, 2008. године, лопови су са јеврејског гробља однели око хиљаду бронзаних надгробних обележја.
   Кућа у Сарајеву у којој је Гаврило Принцип живео уништена је у Првом светском рату. У Краљевини Југославији је обновљена, као музеј, а затим су је срушиле усташе у следећем рату. Трећи пут је нестала током деведесетих, као и обележје на плочнику са кога је Принцип пуцао. Гроб Гаврила Принципа налази се у Спомен капели видовданских хероја на сарајевском гробљу Лав захваљујући томе што је каплар Франтишек Лебл побо чешку заставу на неозначени гроб тројице завереника. Њихова тела пренета су у Сарајево 1920. године, после Свесоколског слета у слободној Чешкој у коме је учествовала и југословенска екипа. Композицију с посмртним остацима успут су дочекивале почасне страже сокола у свим већим местима. Принцип и другови стигли су на Кошево 7. јула, на Крстовдан, и положени у заједничку гробницу, дело Александра Дерока. Пре Гаврила, у лист „Звоно” стигла је песма „Сарајево 1914” коју је угребао у зидове ћелије.

Тромо се време вуче
И ничег новог нема,
Данас све ко јуче
Сутра се исто спрема.

И место да смо у рату
Док бојне трубе јече,
Ево нас у казамату,
На нама ланци звече.

Сваки дан исти живот
Погажен, згњечен и стрт.
Ја нијесам идиот –
Па то је за мене смрт.

Ал’ право је рекао пре
Жерајић соко сиви:
„Ко хоће да живи нек мре,
Ко хоће да мре нек живи!”