Лепота је у оку посматрача

КЛУБ РУЖНИХ ЛИЦА

Током 19. века у Ливерпулу су се редовно састајали чланови друштва чији је изглед код других изазивао згражавање

До података о клубу дошао је 1887. године трговац старим књигама Едвард Хауел. Било му је необично што нико још није чуо за њега, с обзиром на то да је утврдио како је основан 150 година раније. Још је необичније било кад је открио шта се крије иза ове братске организације. Додуше, нешто је већ могао да наслути на основу имена: „Пречасно и шаљиво друштво ружних лица”.
    Поред списка чланова Хауел је нашао и правила клуба, а прво и основно било је да само ружни људи у њега могу да уђу. Што ружнији, то боље. Осим тога, чланство је било дозвољено само нежењама, и то оним духовитим, увек спремним за доскочице на рачун  своје ружне сабраће, али и за шалу на свој рачун. Свакакве „њушке” могле су да се виде на тим састанцима. Посебно су били цењени: разроке и буљаве очи, велики носеви налик  на кромпире, пачије усне и велика уста, мале браде. Тело се није рачунало. То што је неко био грбав или кљаст није било довољно да постане члан. Најважније је било лице.

У клубу је навише било трговаца и занатлија, понеки лекар, капетан и један веома угледан архитекта. Поред сваког имена забележене су упечатљиве (ружне) црте лица члана. Тако се знало да је председник друштва Џејмс Аштон имао нос као ајкула и троугласта уста с набубрелим уснама. Господин Џон Вудс био је познат по језивој гримаси која је чинила да изгледа као дабар, Метју Стронг је имао најпрљавије зубе које су икада видели, а лице Френсиса Гилдарта упоредили су са палачинком.

Уместо да очајавају што их је природа на овај или онај начин наружила, мушкарци из друштва пре свега су желели да се забаве. Окупљали су се у кафанама по Ливерпулу или организовали вечере где су збијали шале и певали. И тако су радили више од деценије, од 1743. до 1754. године. Било је и оних који нису видели ништа духовито у њиховом деловању. Тако се грбави члан Парламента Вилијам Хеј заклео да никада неће ући у Клуб ружних лица. Вероватно га, само са грбом, не би ни примили.
   Друштво се временом проширило и ван граница Енглеске, па се зна да су се на неколико америчких универзитета такође окупљали поштоваоци ружноће.