За читање и уживање – Дејан Стојиљковић

КИША

Пред кишу муве навале у собу. Зује испод плафона, безглаво лупају о мутно стакло прозора у плавом дрвеном раму, пљују по јефтиној мушеми купљеној на пијаци где забрађене старице нуде јабуке боје сунца стежући их прстима који подсећају на суве гране.
   Она стоји крај тог прозора, одакле поглед пуца на клисуру и пут који вијуга кроз њу. Загледана у планине као у пучину, она зна.
   Та сива змија, доле, што прати реку као посестриму, то није обичан друм. То је царски друм. Њиме су некад у ритму добоша и у сенци орла, марширале римске легије и османске орте праћене грленим повицима телала. Ромејски цареви нежних руку и риђих брада овде су слали своје извиднице да потраже крај света...
   И један горди владар је прошао ту, у тешком оклопу од шпанског челика, испод застава модрих, црних и белих. Крстозначни стегови нису му донели Христову милост. Тешки оклоп га је повукао на дно реке. А на сувим уснама су му занавек остале речи: Sic transit gloria mundi.

Само би путници намерници понекад застали крај миљоказа ураслих у траву и отровни бршљан, као поред немих сведока повести, сећајући се да Бога ипак има негде између плавог неба и плавог стења. Мрмљајући себи у браду: Memento mori... Memento mori...

            И она зато говори себи, да нико не чује:

            „Туго... Немој... Немој ме наћи овде.”

            И говори опет, да је чује цео свет:

            „Туго, пуне ти руке посла.”

            И говори, опет и опет:

            „Врати се... Све ти је опроштено.”

   Али он је отишао, њен човек, њен понос, остављајући иза себе ову кућу, ово невидљиво море и сребрни, веренички прстен на домалом прсту њене десне руке. Круг саздан од вечности што веже оно што је било и оно што можда никад неће бити.
   Није се ни осврнуо. Само је пратио ту дугу линију, све до тачке где стење уступа место небу и оставља слободан простор сунцу. Свакога јутра, слутећи бескрајну ширину света и мрамор таласа пресахлог мора по којима клизе бокови лађа, она му се обраћа као да је још увек ту. Као да никад није одлазио.

            „Не завршава се свако путовање бродоломом”, каже она.

            „А зашто мора да се заврши?”, пита он.

            „Путовање?”, пита она.

            „Путовање”, каже он.

            А промаје и даље дишу испод врата. Скривене у сумраку, као тајне светогорских монаха.

            „Знаш”, каже она, „овде је некад било море. Може поново да буде.”

            „Како?”, пита он.

            „Ако падне киша,” каже она, „и довољно дуго пада, онда ова кућа може постати барка. У којој се могу отиснути... У даљине шивене по мери... Као сунце у репу ветра. Да те нађем. Да те поново волим. Као гром и муња, ми ћемо се се стопити у једно.”

            „Како?”, пита он.

            „Ти си као ветар, а ја као киша. Заједно чинимо савршену олују.”

            „Зато си и дошла овде, зар не? Где нема ниједне мушке душе која може да те изневери?”

            „Не, не зато...”, каже она. „Чула сам негде да је Бог шавац бродских једара.”

            „Чему она служе кад нема ветра који ће да их покрене?”, пита он.

            Она се смеши, њене усне се склапају у загонетку без кључа и одговора.

            „Служе да се испод њих сакријем од кише.”

Она зна да се он можда никад неће вратити. А ипак, сваког јутра и сваке вечери стоји на трему, као на крми насуканог брода. И дани тако клизе и трају, неки краћи, неки дужи. А ноћи су као тамне птице које кљуцају звезде. На тој каменој крми, где гори њена самоћа, она слути да има нечега у сутону и да се лето може преполовити као зрела јабука и да у њему може потражити своје срце.
   А срце је чудна ствар. Тело осећа чежњу, а срце покору. Тело хоће, али срце не да. Тело би да воли и буде вољено, и срце би – али онда кад буде време. Та чежња што тиња у њој, није то само заметак ватре, нити шум у дамарима, благи грч под наборима беле ланене хаљине. То је нешто што долази из дубине, попут реке понорнице.
   Било је тренутака кад је желела да одустане. Да напусти ово сунце и ово камење и ово небо и оде негде далеко. Да сиђе међу људе као што птице силазе на гробље да се погосте тугом и ситним колачима.
   Да, попут апостола самоће, походи градове од песка и таштине и тамо потражи њега. И да, кад их напусти – јер у њима неће наћи ништа сем још туге – не покуша да се осврне, јер, гле шта се десило Лотовој жени…

Једном је сањала да је то стварно учинила.
   Пронашла је та места у теснацима између светова, ходала дугим улицама и чудовишним булеварима које обасјавају светло неона и одблесци хрома, миловала главе деце коју су у крилу држале прерано остареле мајке, даривала их осмесима и свиленим бомбонама. Слушала је покајнике како исповедају своје злочине њој, јер се Бога још увек плаше. Гледала је војнике у потрази за неким новим ратом, како крај ватре оштре своје бајонете, док им сјај пламена обасјава модре линије ожиљака на образима и челу. Округли прозори што подсећају на чапљине очи зурили су у њу, немо и беживотно, са зидова солитера у којима као да нико никад није живео.
   Људи су промицали у својим урнама на цести, заробљени на путу од посла до куће, мучени од навике која их изједа попут рђе. На оградама од кованог гвожђа што су попут палисада чувале богаташке виле, остављала би кратке поруке.
   Писало би: „Где си?” и „Врати се.”
   А људи... И људи су зазирали од ње. И људи су говорили:
   „Њега нема. Отишао је... Твој човек... Твој понос. Однео га је друм. Однело га је море. Однео га је живот.”
 

Дејан Стојиљковић (Ниш, 1976) прозни је и драмски писац, филмски и стрип сценариста. Објавио је више романа, међу којима су најпознатији Константиново раскршће, Дуге ноћи и црне заставе и Каинов ожиљак (у четири руке, с Владимиром Кецмановићем). Добитник је престижне књижевне награде „Милош Црњански”, као и награде за дечју књижевност „Доситејево перо”.
   Његова прозна дела преведена су на осам страних језика. Један је од сценариста телевизијске серије Сенке над Балканом. Спада у ред наших најчитанијих савремених писаца.
 

   Други су шапутали, тихо, да их не чује ђаво, како знају судбу њеног човека.
   Видели су га на ливерпулским доковима, како утоварује бурад с румом и меласом, док му у том послу помажу људи чија је кожа боје кафе. Не... Не... Видели су га у Сплиту, како говори да је сваки морнар у ствари човек од соли. Како рецитује Арсенове стихове као да их је сам написао. Како блудничи и пије у лучким тавернама. Видели су га у Драчу... Не. На Босфору. Како сетним погледом прати лет галебова. Не. У Созополу. Међу плавим и белим зидовима на којима је Афродита написала своје име маслиновим уљем и сопственом крвљу.
   Не. Није тако. Видели су га недалеко од Рта Добре Наде, кажу да је пијан пао с палубе... Да су га растргли морски пси... Видели су га... Видели су га... Видели... И нико га није видео.

            Жена на рибљој пијаци рекла је:

            „Нећеш га видети више ни ти, кћери.”

   Очи те старице биле су крупне, као у моруне, бркови као у сома који дави лоше пливаче, шаке као сасушено цвеће. Међу њима, немир је разапео једра. Чекао је на савршену олују и говорио о томе да смрти нема. Да ништа није вечно. А опет јесте. Да све што прође – врати се по казни. Да све бива, јер другачије не може да буде.

Тога јутра ваздух је мек. Слутња кише трепери у њему. И муве поново навале у собу. Зује у њој као у стакленој тегли.
   Тога јутра он стоји на прагу куће. Њен човек, њен понос. И пружа руке да је загрли. Она му пада у загрљај, као што откинути лист пада на посну земљу. Њих двоје нестају у том клупку, као у срцу олује, као у сунцу, као у јабуци.

            „Дошао сам да те спасим”, рекао је.

            „Дошао си да спасиш самог себе”, рекла је.

            Док је грли рукама, као да их има стотину, док се со коже меша са сузама, он и даље говори:

            „Мислила си хоће-неће...”

            „Шта?”

            „Бити кише.”

            Она гледа у небо и први пут га види другачије. Речи, попут капи, падају с њених усана.

            „Изгледа да биће...”

 

Ниш–Сићево–Ниш, јул 2021.
Надахнуто истоименом песмом Златана Стипишића Џибонија