ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

КАНЏАМА НА СКАЛП

Док се окренуо, испред њега је стајала мечка. Опет она иста. Мика ју је препознао.

Тридесетогодишњи Мика Кулмала одлучио је да петнаести дан октобра прошле године проведе у шетњи по шумама Карелије, у Финској. Није му био први пут, често је то радио, макар на неколико сати. Био му је преко потребан одмор од градског лудила. Дешавало му се и да дочека ноћ у природи, а тамошње шуме пуне су разног звериња. Најопаснији је свакако мрки медвед, али је Мика имао среће, па никада није налетео на ову грдосију. За сваки случај, обавезан део опреме био је и спреј за одбрану од медведа.
   Паркирао је камионет на путу, па право на стазу. После два километра ретког растиња, шума се све више згушњавала. Повремено би стазу пресецали трагови животиња, а Мика се сваких минут или два драо из петних жила. Кроз шуму се орило:
   – Медо, медведе!
   Негде је чуо да медведи гледају да се уклоне с пута човеку и да неће да нападну ако нису приморани.   Зато је наставио да урла у нади да ће његов глас држати звери подаље.

Стазу је пресекло корито неког потока. Како је закорачио, Мика је зачуо неко шушкање. Погледом је испратио звук и усне су му се развукле у осмех.
   Неколико метара даље стајала су два мечета. Тај осмех је потрајао свега неколико секунди, док није схватио да је и њихова мајка сигурно негде у близини. Полако је почео да се удаљава, корак по корак. Поглед није скидао са животиња, а убрзо се зачуло и ломљење грања. Младунцима се придружила и мајка. Мика је схватио да више нема времена, да га мечка сумњичаво загледа и врти огромном главом.
  Да је ђаво однео шалу, било му је јасно када се усправила на задње ноге. Грдосија је испустила звук какав Мика није чуо ни на телевизији, довољан да му следи крв. Готово да га је паралисао, није могао ни корак да направи. Док се отрезнио и схватио шта се догађа, мечка је већ трчала ка њему. У магновењу се дохватио за појас. Секунд олакшања, онај спреј био је на месту. Дограбио је, притиснуо из све снаге. Између мечке и њега уздигао се наранџасти облак. Понадао се да је готово. А онда је из облака излетела грдосија и обрушила се на њега, у пуном залету.
   У тренутку му је лице било у прашини. Нагонски је шакама заштитио задњу страну врата. Изнад њега је била разјарена мечка тешка двеста килограма. Уједала га је за руке, рамена, страдао је и ранац који је имао на леђима. На срећу, јер га је бар донекле заштитио. Са сваким новим уједом имао је утисак да га гњечи зубата хидраулична преса. Ти зуби му невероватном силином кидају месо.
   Секунди су му се чинили као сати. Бол му је растрзао тело. Одједном је све престало. Мика је помислио да је готово, мртав је. Међутим, како га је изненада напала, мечка је исто тако одједном нестала.


Требало му је неколико минута да дође себи. Некако је успео да се осови на ноге. За дивно чудо, још је могао да хода. Тетурао се ка путу и камионету, спасу. После неколико стотина метара, схватио је да може и да трчи. Изубијан, изуједан, крвав, смогао је снаге да потрчи, само да што пре стигне.
   Десетак минута касније, застао је да макар мало предахне. Ваљда више није у опасности, мечка је отишла незнано куд. Преживео је, ништа више није било важно. А онда је опет негде са стране чуо кршење и ломљаву. Док се окренуо, испред њега је стајала мечка. Опет она иста. Мика ју је препознао. Дошла је да заврши започето. Преживео је један напад, да ли ће и други?
   Сада је била удаљена свега пет-шест метара. Није било времена ни да се окрене и макар да у бег. Опет је осетио удар кад се животиња стуштила на њега. Поново су се уста испунила прашином и руке полетеле да заштите голи врат. Голи живот, заправо. Набио се уз земљу колико год да је могао, само да сачува лице и очи. Желео је да се некако укопа, да побегне испод земље. Само, медведица није имала исте жеље. Напротив.
   Као да га је закуцала на земљу и уједала свом силином. Зуби су се поново заривали у месо, а један ујед у подлактицу био је посебно болан. Зуби су прошли до кости и зачуло се пуцање. Мика је схватио да му је рука поломљена као грана.
   Рука му је у секунди обамрла. Зглобови и прсти више нису слушали. Изненадни стравичан бол натерао га је да застење и грчевито удахне ваздух. То је било најгоре шта је у том тренутку могао да уради.

Тај звук као да је био окидач за још један напад. Медведица је још више подивљала, гризући му рамена и горњи део леђа. Усред оног бола које га је довело на ивицу лудила, Мики је прошло кроз главу да мора да се примири, како год уме. Ако не успе, мечка ће га вечно умирити. Трудио се да се савлада, да не урла, ма како то желео.
   Опустио је мишиће, док су се зуби заривали у месо. Млохаво је лежао на тлу. Медведица је сад циљала у главу, само овлаш заштићену шакама. Зарила је зубе у потиљак и кожа је прсла. Готово да га је скалпирала. Крв је љуљнула преко лица и измешала се с прашином. Та лепљива смеша га је готово ослепела. Није се мрдао. Био је сигуран да је то крај, нема даље.
   Нашао је снаге да се помоли. Само да му пресуди што пре, да даље га не мрцвари. Нека загризе врат, прекине артерију и оконча му муке. Искрвариће на тој стази, али је макар мучење готово.
   Одједном је медведица застала. Готово исто као и при првом нападу. Мика је готово могао да чује тишину. Такву тишину да су уши заболеле. Чуло се само како животиња тешко дише и њушка. Њега, схватио је. Проверава да ли је завршила с жртвом. Могао је да осети њен дах на врату, из чељусти је страховито смрдело. Осећао је и канџе које кроз искидани ранац цепају кожу на његовим леђима. Медведица стоји на њему. Опет секунде као године, дроби га, набија у земљу, свом тежином. Има утисак да су му се груди укопале у стазу, да је чело удубило рупу у земљи. И медведица је опет нестала.

Мика се примирио још неколико минута. Чуо је како се у даљини ломи грање, али није ни смео ни могао да се придигне. Онда је сакупио последње атоме снаге. Клекао је. Очи су му биле пуне слепљене крви, ништа није видео. Био је свестан тога да, ако се звер врати, то ће бити крај, докрајчиће га. Оном иоле здравијом руком је очистио крв и земљу из једног ока и погледа около. Нема је. На једвите јаде је устао и, што је брже могао, кренуо низбрдо. Овог пута стигао је до камионета.
   Четрдесет пет минута касније возило је готово улетело у болнички круг. Док је забезекнуто особље гледало ко је тај возач, о чему се ради, врата су се отворила и из кабине је испало крваво тело. Мика је коначно смео да се онесвести. Десет сати су доктори ушивали све уједе и ране. Већина њих на рукама и раменима, а ожиљак на глави, дугачак десет центиметара, до краја живота подсећаће га на сусрет с медведицом. Поред снова, у којима се повремено враћа.