Живот пише драме

КАКО УПЕЦАТИ ЈУРИШНИКА

Пилот се нашао пред избором: или да се катапултира и авион претвори у ненавођени пројектил, или да покуша да слети...

Један по један, четири јуришника А7 ређали су се у формацију за напад. Тај 28. август 1986. године био је уобичајен дан на полигону Форт Касрон у Колораду, САД. Авиони су се спуштали на педесетак метара висине, залетали ка метама и осипали паљбу.
   Тридесетосмогодишњи мајор Томас Гојет испалио је последњих педесет метака и кренуо у успињање. Из контроле лета потврдили су му тридесет погодака. Гојет се насмешио. Био је то добар резултат.
   Авион је био на 800 метара када је Гојет стегао десну шаку око контролне палице. Покушао је да је погура, како би оборио нос авиона. Палица ни да мрдне. Покушао је јаче, потом с обе руке. И даље се ништа није дешавао. Није успевао да управља авионом при брзини од 550 километара на сат.
   Радио-везом је јавио да је у невољи. Остали пилоти су се окретали у својим седиштима, како би видели о чему се ради. Вођа ескадриле Дејвид Гов и његов заменик Скот Ралстон почели су да круже око Гојета. Џон Прат, Гојетов пратилац, приближио је своју летелицу. Желео је да се увери да је с Гојетовим авионом све у реду, макар споља.
   Гојет је посумњао да је невоља у аутоматском пилоту. Покушао је да пребаци на ручно управљање. Притиснуо је прекидач, само да би авион одједном скренуо удесно. Обрушавао се ка тлу. Гравитациона сила је Гојета готово закуцала за седиште. Борио се да покрене палицу. Ништа није помагало. Гов је гледао како Гојетов авион нестаје негде у сенци брда. Очекивао је да чује експлозију, сваке секунде. У међувремену, урлао је у микрофон:
   – Искачи, Томи!

   Гојет је схватио да је прекасно да се катапултира. Авион је био на висини од три стотине метара. Ако се катапултира под тим углом, ракетни мотори седишта ће да га забију у тло. То ће бити његов крај.
   Последњим остацима снаге притиснуо је команде десних закрилаца. Готово да му је лакнуло када је осетио да се авион окреће и почиње да се пене. Онај чвор у стомаку је попустио, макар на тренутак. И даље је покушавао да успостави контролу над јуришником. Није успевао. Ипак, авион је наставио да се пење. Купио је још неко време.
   За то време, пилоти су радио-везом већали о чему се ради. Сваки је летео на том типу авиона више од десет година, знали су машине „у душу”. Ни Гојет није могао да схвати о чему се ради. Можда је неки рикошет погодио летелицу приликом гађања? Прат се поново примакао што је ближе могао, али на трупу авиона није било никаквих рупа.

Авион је већ био на 3.000 метара и наставио је да се пење. Гојет је још једном покушао да пребаци на ручно управљање и поврати контролу над летелицом. Поново се авион окренуо надесно и кренуо да понире. Ипак, Гојет је нешто научио. Пажљиво је користио кормило правца, па је некако успевао да управља авионом.
   Није долазило у обзир да покуша да слети у таквом стању. Гов је издао наређење Гојету да се под хитно катапултира. Овај је наређење одбио. Кроз главу му је прострујало да ће јуришник без контроле да се претвори у летећу бомбу. Срушиће се ко зна где, можда и на неко дечје игралиште или на нечију кућу. Помислио је на своју жену и децу. Остаће у авиону. Ако већ мора да оде, неће никога да повуче са собом.
   Једина нада била му је кука на репу авиона. Ако би се довољно спустио и испустио ту куку, могао би да се закачи на сајлу која је развучена на крају писте. Већина војних аеродрома има такву сајлу, из сигурносних разлога. Ради се о нечему сличном сајлама на носачима авиона.
   Када је Гојет обавестио Гова да ће покушати да се закачи на сајлу, овај га је подсетио да је најближа она на њиховом матичном аеродрому, стотинак километара удаљеном. Овај није одустајао. Три авиона престројили су се како би пратили лет ка североистоку. Избегавали су прилично оптерећени ауто-пут и неколико градова успут. Желели су да избегну сваку могућност да се авион сруши у неки густо насељени предео.

Док су летели ка Денверу, Гојет је имао двадесетак минута да испроба све команде на авиону. Летелица се подизала на две и по хиљаде метара, потом спуштала на хиљаду. Испробавао је кормило правца, стајни трап и куку. Све је радило. Нормална брзина којом се А7 приземљује је око 250 километара на час. Невоља је, како је Гојет открио, да не може да спусти брзину испод 320, а да потпуно не изгуби контролу над авионом. Нико од његових сабораца није смео наглас да каже оно што је мислио. Гојет тешко да ће успети у свом науму.
   Када су се нашли у близини аеродрома, везу је преузео контролни торањ. Дежурни официр је наводио Гојета. Нека покуша да слети. Ако не успе, нека се окрене, па да покушају поново на неки други начин. Гојет је захтевао да прво слете његови другови. Плашио се да ће, ако слупа авион, писта бити затворена. Они немају довољно горива да крену ка другом аеродрому.
   Тек када су се они спустили, Гојет је кренуо у слетање. Спустио је авион и упутио се ка јужном крају писте. Кука је висила с репа. Километар од развучене сајле нагло је спустио летелицу и покушао да смањи брзину. За тренутак, они из торња су помислили да ће успети да се упеца на сајлу. Неколико метара испред, авион као да се пропео и подигао. Командовали су Гојету да се окрене и покуша поново.
   Гојет је дао гас до краја. Авион као да је подивљао. Нос се бесомучно тресао, авион опасно заносио надесно. Толико, да се сурвавао ка авионима на стајанци. Једва да је био неколико десетина метара изнад, када је нагло променио правац и поново се подигао.
   Пилот једва да је дисао, грло му се стегло. Притискао је команде левих закрилаца. Авион је нагло скренуо лево, право према хангару. Полако је отпуштао гас и за длаку избегао грађевину. Пилоти и особље на аеродрому са стравом су гледали како Гојетов јуришник прелеће преко поља на свега тридесетак метара висине. Оно што је било најгоре је што је авион био окренут наопако, стајним трапом ка небу.
   Гојет је успео да окрене авион. Поново је кренуо у понирање. Из торња су наређивали да се катапултира. Било је сасвим довољно безуспешних покушаја. Гојет није желео да одустане. Када је јуришник био на свега двадесетак метара висине, сви су помислили да је дошао крај. Одједном, авион се поново подигао. Гојет је успео некако да га обузда кормилом правца. Поново се пео на осам стотина метара.

Преко радио-везе се убрзо зачуо његов глас. Поново ће да покуша да слети, овај пут спорије, па шта буде. Прошло је готово четрдесет минута како је све почело. За дивно чудо, био је миран. Иако је здрав разум говорио да би било најбоље да се катапултира, нешто изнутра му није дало да одустане. Није желео да авион падне негде на базу.
   Замолио је све да напусте контролни торањ, за сваки случај. Присетио се да је уплатио животно осигурање и да је написао тестамент. Породица му је обезбеђена. Припремио се на последњи покушај. Или ће успети да слети или ће срушити авион тамо где никога неће моћи да повреди. Најавио је да стиже.
   Јуришник је излетео из облака. Нос је поскакивао, крила су се тресла. Али, као да је летео спорије. Точкови су додирнули писту. Ипак, било је превише брзо. Авион је поскочио.
   Гојет је гледао у брзиномер. Успоравао је. Осетио је удар. То су точкови прешли преко растегнуте сајле. Потом га је нешто готово избацило из седишта. Трзај! Кука се закачила за сајлу. Авион се убрзо зауставио, на последњим метрима писте. Радио-веза била је загушена гласовима. Сви су урлали.
   Гојет је угасио мотор и полако напустио кабину. Када је ступио на тло, срушио се. Одмах пошто је предао рапорт, отишао је кући. Да загрли жену и децу. А механичари су касније утврдили да је реч о квару неког конектора. Сасвим довољном да летелицу обори.