Београд кога више нема

КАД ТЕ ВИДИМ НА СОКАКУ...

По одласку Турака дунавска падина Зерек била је права слика оријенталне чаршије, са свим примесама источњачке културе, а њихови обичаји и навике дубоко су се укоренили на овом простору и задржали до данашњих дана

Мале улице које су се ка Бит-пазару спуштале падином што су је Турци назвали Зерек као да су одувек биле криве, стрме и уске, неправилно нумерисане и делимично прекривене калдрмом, са поточићима који би по летњем пљуску њима вијугали и залазили међу старе зидове и плотове комшијских башти. Ивкова, Коса, Укрштена и Малорудничка улица кривудале су међу старим турским кућама и уливале се у Тројанску, највећу и најдужу улицу међу њима, која се од Узун Миркове спуштала укосо, качила сеновиту башту Бајракли џамије и, нагињући ка Главној чаршији, данас Улици краља Петра, спуштала се готово до Душанове. Овим улицама, боље рећи сокацима насталим пуком потребом становништва, на најкраћи начин били су спојени сви они објекти важни за живот људи који су некада настањивали Зерек.



   Рано изјутра док се чаршија будила а по авлијама се пекла кафа, овим сокацима већ је шуштала свила кафтана и шарених шалвара. Могле су да се сретну Цинцарке у уским антеријама, Српкиње у либадетима, Јеврејке са свиленим марамама око феса и црном кићанком, а све са глиненим и бакарним посудама, како у папучама и јеменијама ситним корацима журе не би ли што пре заузеле место поред Сака-чесме. Трговачки помоћници, калфе и шегрти из малих радњи на зеречкој падини такође би поранили како би са судовима пуним хладне воде сачекали свог газду или мајстора и тако избегли његову грдњу или ћушку. Њихови савременици забележили су да се од обрамица, калаисаних бакрача и ибрика није могао видети зид над Сака-чесмом на углу Јованове улице и Главне чаршије.
   „...Гомиле жена, момака и људи, ко лежећи на меканој трави, ко одупрвши се о своју обрамицу, по цео сат жагоре, расправљају о каквој домаћој или јавној новости, и са тешким срцем дижу на обрамице своје судове и растају се од чесме, тек кад и сами увиде да су се и сувише дуго замајали”, записао је њихов савременик, писац Драгутин Илић.

Мењајте жене!

   Падина окренута Дунаву била је мешавина најразличитијих култура, вера и нација. Поред Срба, још под фесовима, било је и Јермена, углавном занатлија, а по малим зеречким улицама могли су да се сретну и стари Турци и Јевреји дугих брада. Цинцарски трговци, у овом делу града најбројнији у другој половини 19. века, по отварању својих радњи које су, начичкане једна до друге, заузимале обе стране Главне чаршије: Папа-Наско, Тефа бакалин, Кир Герас, газда Пешика, Дангало памуклијаш, ћир Никола Шонда, Никола Кики, газда-Гуша... по цео боговетни дан прстима би превртали ћилибарске бројанице или по џеповима бројали ситан бакарни новац.
   Као пословни, вредни и штедљиви, ови трговци су добро пазили како ће сваки динар паметно уложити. О њиховом тврдичлуку збијане су многе шале, па је забележена и ова где Цинцарин саставља тестамент:
   „Својој куварици остављам три хиљаде динара, али од тога да јој се задржи банка за тањир што га је лањске године разбила.”

ШОНДА

Константин Коста Шонда у Србију је дошао из северозападне Грчке са братом Николом, који је неко време држао дућан на углу Узун Миркове и Дубровачке. Остао је упамћен по својој фабрици какаоа, чоколаде, кекса, квасца и вештачког леда „Шонда”, коју је 1902. године основао на породичном имању на доњем Дорћолу. Његова три сина наследила су очеву мануфактуру, али се као најспособнији показао најстарији Михајло, који је и преузео руковођење породичном фабриком. Са великим осећајем за трговину, први је по Светском фудбалском првенству у Монтевидеу 1930. године штампао албум са сличицама фудбалера које су биле упаковане у омоте чоколадица. До Другог светског рата успео је да вредност капитала фабрике увећа 300 пута.

   Без обзира на штедљивост, богати цинцарски трговци предњачили су као дародавци, о чему сведоче и „Српске новине” са дугачким списковима приложника у добротворне сврхе.
   Али зеречку падину нису настањивали искључиво цинцарски трговци. Још у првој половини 19. века на Зереку су и Срби држали дућане, а међу њима и велики задужбинар Илија Милосављевић Коларац. Још док је служио код тада виђенијег београдског трговца Милутина Радовановића, заљубио се у његову кћи Синђелију, којом се и оженио. Ускоро је по женидби отворио своју „болту”, како се тада говорило, у властитој кући на Зереку. Синђелија је равноправно са њим водила ову радњу и одржавала је „к’о апотеку”, а Илија ју је веома ценио и поштовао, па је њено име увек потписивао поред свога.
   На самој граници Зерека и Варош-капије, на оном месту у Узун Мирковој где се данас налази прелепа сецесијска кућа „са зеленим плочицама”, постојала је некада кућа на спрат са турском кафаном у коју Срби нису смели да залазе, али 1856. године њу је преузео Никола Гушанац, па је временом постала омиљено свратиште власника зеречких дућана. У овој кафани смишљале су се разне сплетке и подвале које су трговци чинили један другоме, не због злобе или пакости, већ колико да испуне једноличну свакодневицу и забаве се.



   Али једног јутра чаршијом се, од тезге до тезге, пронела вест да је Стамена, свастика проте београдског Димитрија Васића и газда-Гушина жена, у вези са комшијом Спасом Миловановићем, кројачем, или терзијом, како се онда говорило, првим комшијом Гушанчевих. Бадава је газда-Гуша млатио жену и Спаси претио батинама и пиштољем, љубав је била јача. Не могавши више да поднесе превару, газда-Гуша реши да се обрати самом кнезу Милошу. Саслушавши обе стране овај донесе одлуку и нареди да се Стамена преуда за терзију Спасу, а да газда-Гуша узме Румену, Спасину жену. Ово се показало као најбоље решење, јер су отад комшије опет живеле у слози, а газда-Гуша није морао да трпи подсмехе муштерија.
   У Главној чаршији радњу је имао и кројач Јова Кујунџић. Јова се женио четири пута, а из једног брака родио му се син Јоанкије, који је име касније променио у Милан. Остао је упамћен као Абердар, песник, политичар и филозоф који је студирао у Бечу, Минхену, Сорбони и Оксфорду. Милан Кујунџић Абердар био је професор филозофије у Великој школи, министар унутрашњих дела, редовни члан Српске краљевске академије, задужбинар...

Алајбег па Карађорђе

   На прелазу између два века, новом регулацијом улица и њиховом нивелацијом по плановима Емилијана Јосимовића, првог српског урбанисте, мали сокаци постепено су нестали, а од неких њихових делова образоване су данашње улице. Део Јевремове, од Улице краља Петра до Калемегдана, настао је „исправљањем” дела Ивкове улице, Цара Уроша постала је од Немањине и дела Тројанске, а пресецањем неколико плацева настала је Љубићска улица, касније названа Риге од Фере. Геометарске планове реметили су многи плацеви и куће, откупљивани како би се просекле нове улице. Тако је и архитекти Милану Капетановићу, професору Велике школе, одузет део плаца с чеоне стране на углу Страхињића бана и Тројанске, да би му с друге стране био додељен нешто већи део.
   Последњи преостали део Тројанске улице био је онај између Јованове и Страхињића бана, препознатљив по старој турској кући на спрат у Тројанској број 5, са приземљем у камену и спратом у бондруку, која је једним својим делом дубоко залазила у Јованову улицу. Предања казују да је то некада био Алајбегов, па Карађорђев конак, настао још у 18. веку, док други извори тврде да је конак припадао Васи Чарапићу. Двориште ове куће било је пространо и калдрмисано, ограђено каменим зидом са великом дрвеном капијом. Оно што га је издвајало од осталих авлија био је бунар. Кућу је по одласку Турака купио неки Цинцарин, касније је преузео јерменски трговац Ванлијћ.

СТАРЕ СМОКВЕ

Цинцарски бакалин, велики добротвор и задужбинар, Никола Кики, на месту очеве, а потом и своје бакалнице, на углу данашње Улице краља Петра и Јевремове, 1879. године сазидао је нову породичну кућу, поново са дућаном и службеним просторијама, као и са магацином и собама за калфе и шегрте. Била је то велелепна кућа са пруским сводовима у сутерену, опремљена раскошним бечким намештајем и каљевим пећима са кобалтним и златним украсима. Башта ове куће ограђена кованим гвожђем била је препуна цвећа, а красиле су је и две смокве. Кућа је сачувана до данашњих дана, а преживеле смокве и даље рађају.

   Некако у исто време када је Зерек почео да поприма обличје европског града, почеле су да га настањују и млађе генерације сефардских Јевреја, који напуштају затворену патријархалну заједницу на Јалији. Почињу да се удружују, ширећи посао даље ка центру града, где отварају велике и раскошне продавнице. И главна зеречка улица, данашња Краља Петра, нагло је почела да мења обрисе, јер су уместо малих дућана почеле да ничу вишеспратнице са пространим радњама.
  Срећу да преживе поратна времена имало је неколико турских кућа изнад некадашње Јованове пијаце, између Јевремове и некадашње Косачине улице, која се од Вишњићеве укосо спуштала ка Сака-чесми. Од њих су до данашњих дана преживеле само две. Једна је бивша кућа трговца Милоја Божића, садашњи Музеј позоришне уметности у Јевремовој 19, а друга на броју 21, некадашњи Доситејев лицеј, данас Музеј Вука и Доситеја.