Записи једног брђанина

ЈЕРЕМИЈА И МОЈСИЈЕВ КОВЧЕГ

Ако је старозаветни пророк Јеремија сакрио Мојсијев ковчег, а Александар Велики пророково тело преселио у Александрију, да ли је тамо стигао и Мојсијев ковчег или је завршио чак у Етиопији?

Баш на дан Светог Јеремије (14. мај) у Видово ми је дошла једна змија шарка коју сам лане отерао од куће. Кажу да змију чуваркућу не треба терати, али то важи за смука а не за змије отровнице. Због те змије ми и Биља у Видово долази све ређе. Сећам се, дара је превршила меру када је шарка повратница убила кућевног јежа и то испред кућног прага. Тада сам побеснео и шарки рекао:
   „Хајде, иди, бежи из ове куће и да те моје очи више не виде!”
   И ко зна да ли би ме змија послушала да се није појавио мој мачор Мицко и запретио јој да ће је појести онако лако као што Чарли Чаплин једе шпагете. Елем, змија шарка која ми је, не знам како, убила јежа, а ваљда у свађи због поделе плена, морала је да напусти Видово. Неко време врзмала се око тора са овцама, а онда нетрагом нестала. Мачор Мицко једноставно јој није дозволио да му се меша у јеловник, хоћу рећи, у лов на пухове, мишеве и остале кућне штеточине.
   Ах, мачор Мицко! Каква је то мачорчина била! Сив, крупан, сличан сувопланинском рису и спреман да заметне кавгу и са мојим шарпланинцима који су га се, богами, на неки начин бојали због оштрих канџи које су више пута осетили на њушци.

Него, овог пролећа, мачор Мицко је нестао из Видова. Виђали су га код одмаралишта за децу из Ниша у којем су сада избеглице из Авганистана, Пакистана и Сирије. А виђен је и доле, у Мокри, али и у Дивљани. Вероватно је харао по кокошарницима, крао јаја и пилиће. А колико је био блесав нападао је и кокошке уображавајући, ваљда, да је – лисац! То га је, изгледа, коштало живота. Мицко је пак оставио трага за собом. Пуно лепих мачорчића и мачкица који, ено, луњају сеоским сокацима...



   Када је, дакле, Мицко отишао из Видова, она шарка се осмелила и вратила. И то, рекох већ, баш на дан Светог Јеремије. А треба ли да подсећам да старозаветни пророк Јеремија штити од змија отровница. На тај дан се пале ватре око куће и притом лупа у тигање и шерпе да би се змије отерале од окућнице. Притом се и виче:
   „Јеремија у поље, беж'те змије у море!” На Светог Јеремију не отвара се ни бритва, не сме да вам буде одвезана пертла, а чак не би смело ни да се чешља, у супротном, целе године имаћете посла са змијама.

Елем, на Светог Јеремију замало да ми шарка уђе у цегер који сам на ограду терасице окачио. А унутра сем три главице белог лука, сувих љутих папричица, свезака и оловака нема друго ништа. Ни пацова, ни пуха, чак ни мрве хлеба. То ме је толико разљутило да сам хтео да секирчетом пресудим шарки, али сам је промашио! Као да ми је неко за трен задржао руку, те је брже-боље нестала у оближњем камењару. Да бих је заувек отерао око куће сам запалио у старом лонцу свежу траву да се задимило цело Видово. Касније сам пепео расуо око куће, а пепелу сам додао и мало сумпора да кандише све до мрака. За сваки случај сам од белопаланачког сликара Драгичке узео једну скотну младу мачку и затворио је у кућу. Наравно, добила је грануле и млеко. А млека, бар, око мене има у изобиљу код сувопланинских говедара који су ми комшије у мају, све док стоку не отерају на врх Суве планине, а она сама одозго сиђе у касну јесен, око Митровдана.
   Тако сам се решио змије, али о њој нисам престао да размишљам. Зашто ли је дошла баш на празник, на Светог Јеремију, заштитника од змија отровница? Ко ми је шарку послао и зашто? Да ли је то нека бапска магија? Или неко хоће да ме подсети ко је, заправо, био Свети Јеремија? А овај старозаветни пророк рођен је око 600. године старе ере у  селу Анатоту поред Јерусалима. Почео је да прориче још као дечак са петнаест година и због прорицања имао је у животу грдних невоља. Цару Јоакиму, рецимо, прорекао је „магарећу” сахрану. И заиста, Јоакимово тело није сахрањено како приличи једном цару него је бачено на ледину ван Јерусалима. И не само то. Јеремија је Јеврејима пророковао да ће пасти у вавилонско ропство, што се такође обистинило.

Него, сада долази оно најважније. Прича каже да је Јеремији у руке допао Мојсијев заветни ковчег! И да га је он негде сакрио. Знамо да су Јевреји убили Мојсија када их је извео из Египта и да је његов гроб негде на брду Небо. Али, где је брдо Небо? У Обећаној земљи или чак у Индији?! И где је то, онда Јеремија, са Мојсијевим ковчегом, умро? Јер, прича даље каже да је Александар Велики пренео Јеремијино тело у Александрију. Одакле!? И, ако је и Мојсијев ковчег стигао са Јеремијом у Александрију, да ли је завршио у Етиопији где се, наводно, и данас чува у једном храму?!
   Ето, о томе размишљам данима док се мајске кише смењују са сунчаним сатима. Мислим на ону шарку коју сам од куће отерао...
   Ех, змије, змије! Оне су биле Клеопатрине верне другарице. Зато је можда Клеопатра и била  једна од најумнијих и најобразованијих жена свог времена. Не само зато што је знала седам језика и није имала дворског тумача, већ зато што је, изгледа, умела да разговара са змијама. А у њима као да су спакована многа тајна знања. Јер, нису александријски гностици, тек тако, у уву носили минђуше у облику змије која сама себи гута реп, што је био симбол највише гностичке мудрости.
   И, ево, лутам по Сувој планини тражећи, ону змију шарку коју сам отерао од куће на дан Светог Јеремије.
   Сада сам сигуран да је долазила да ми каже зашто је Александар Велики пренео Јеремијино тело у Александрију и где је Мојсијев ковчег завршио.