За читање и уживање - Васил Д. Цонев

ЈЕЛКА ЗА СВЕ

Научнофантастична шала о Исаку Асимову

Сузан Келвин се пробудила из сна. Како су године пролазиле, постајала је све већи стручњак за буђење, бар за своје сопствено. Испрва је видела само некакво слабашно светло, а потом је њена свест допливала из снених дубина, устремљујући се свим силама, као ронилац, ка површини. Коначно је отворила очи и неко време није схватала где се налази.
    – Стариш, малена – промрмљала је, обраћајући се себи самој, док су јој стопала клизила у хладне ципеле.

   Некад је буђење за њу било један од ретких разлога за весеље. Као девојчица, а затим и у младости, летела је из кревета пуна бодрости и доброг расположења, спремна да се изгрли са свима у кући. Међутим, с временом је буђење постало само увод у тежак, заморан дан, који ретко кад донесе ишта пријатно. Нарочито не на послу. Авај, није било лако стално смишљати технолошки револуционарне новости за корпорацију „Роботи и механизовани људи САД”.

Буђење је, дакле, одавно престало да радује Сузан – тим пре што је баш данас освануо посебан дан. Мучно погледавши у календар, видела је да је 31. децембар 2062. године. За собом оставља још 365 дана живота, а то сигурно није разлог за славље. Осамдесет година. Има осамдесет година, старост ју је већ престигла – колико год охрабрујуће биле лекарске прогнозе – а сад јој предстоји писање честитки, одговарање на приспеле лепе поздраве, примање позива с најтоплијим жељама и осећањима.
   – Осећања, још ми је то недостајало... – одмахнула је главом и кренула у кухињу. Дан је већ обећавао непријатности.
    Изненада је застала у ходнику, сетивши се да је јуче ручала с руководиоцем Научног одељења корпорације, Алфредом Ленингом. У сећању јој је одјекнула његова унеколико необична молба. Корпорација је саставила нову серију позитронских робота с дубоком осећајном свешћу и повишеним разумевањем за општење с људима. Свих двадесет робота стајало је у задњој лабораторији, где су им стручњаци уградили последње мнемограме за осећајност, а затим изашли, правдајући своју мрзовољу наступајућим празником. Роботима неће бити ништа ако остану сами у четири зида на десетак сати... Какве су све нежељене флуктуације изникле у недовршеним програмима, ни сам Ленинг није знао тачно да јој каже. Ипак, знајући Сузан – опростите – докторку Келвин, замолио ју је да неко време проведе с роботима. Тим пре што је она бивши робопсихолог, најцењенији међу колегама, и тако даље, и томе слично...

Љутито је прихватила задатак, желећи само да га ућутка, али сада се већ покајала. Ако има ишта досадније од већ досадног дочека Нове године, то је онда дочек Нове године међу роботима. Подигла је слушалицу и невољно јавила да ће за који сат бити у задњој лабораторији.
  Већ на улазу имала је утисак да је роботи упадљиво подсећају на некога, али на кога тачно – није знала. Тек што је отворила врата, они су је, гурајући се међусобно, окружили. А кад је села у фотељу, видевши пред собом само полукруг човеколиких машина, Сузан је схватила на кога јој личе. На децу која се тискају око учитељице! Ни по висини ни по умној развијености робот се не разликује од десетогодишњег детета.
   Та помисао – да је учитељица – нарочито јој се допала. Очи су јој заблистале, нагнула се напред и покровитељски проговорила:
   – Децо... (утом се једва приметно осмехнула, сетивши се како је јутрос осамдесетогодишњу себе назвала „малена”) Децо, провешћемо заједно наредних десет сати. Знајте да су то последњи часови Старе године и да их то издваја од свих досад протеклих. Шта предлажете?

Роботи су утихнули, скупили се у сасвим узан круг и почели да шапућу. Кроз неколико минута поново су се окренули ка Сузаниној фотељи и углас одговорили:
   – Хоћемо јелку и Деда Мраза!
   Сузан Келвин се веома непријатно изненадила. Коначно, давно је начула да се за Нову годину кити јелка, а чак је подозревала и какву улогу у читавој историји тог празника има Деда Мраз: по свему судећи, он доноси поклоне. Али жеља малих робота није јој се допала из два разлога. Први је професионални. Јер, осећајне и разумне роботе види први пут и некако ју је стид што тек сад упознаје та чуда.
    Други разлог био је сасвим личан. Сузан Келвин, као свака самостална и самодовољна особа, није волела да испуњава туђе жеље, а понајмање оне сентименталне. Претпостављала је да ће роботи желети да им прича о физичком деловању Три закона роботехнике или нечем сличном, корисном. Ипак, њихова жеља је била тако чудна да је једино могла да остави своје незадовољство по страни и климне главом.
   – Хм, јелка... Јелка, украси, поклони, Деда Мраз, је ли? Шта да се ради, пробаћу то да средим. Ипак, можда ћете морати да се задовољите само првим двема ставкама. Уосталом, мој пол ми свакако не дозвољава да изигравам Деда Мраза.

Двадесет пари роботских очију, црвених попут рубина, уперило се право у њена већ мутна два ока.
   – Добићете јелку, али мораћете да ми помогнете да окачим украсе.
   Сузан Келвин је позвала дежурну продавницу и наручила велику јелку с одговарајућим избором украса. Онда се, немајући мира, обратила роботима:
   – Зашто сте изабрали баш јелку?
    Један робот је иступио:
  – Како нам се чини, један од најсложенијих мисаоних процеса код људи јесте њихов однос према предрасудама. И желећи да спозна њихову апсурдност, човек пролази кроз снажне емоционалне немире баш док уређује и гради стварно окружење за неки нестваран догађај. Ми, високо специјализована научна бића, желимо да осетимо емоционални утицај новогодишњег окружења и његове непоновљиве атмосфере.

   Не могавши да разуме ништа од тога што је управо чула, Сузан Келвин се угризла за усну. Очигледна ограниченост њене интелигенције дубоко је ранила њену наводну стручност, на коју је била поносна. Како је само допустила великој себи да је изненаде речи некаквог робота! На крају крајева, до одласка у пензију она је била главни робопсихолог читаве корпорације!

Утом су достављачи из дежурне продавнице бојажљиво позвонили на врата. Ово је први пут да неко из „Робота и механизованих људи САД” поручује новогодишњу јелку. Охрабрена постиђеношћу и обазривошћу које су се јасно читале са њихових лица, Сузан им је бодро довикнула где да сместе пакет.
  Роботи су одмах прионули на кићење јелке – под руководством бившег главног робопсихолога. Служећи се својим бескрајним знањем о осној симетрији, она је осмотрила пирамидални облик јелке и закључила да је најпаметније ређати украсе одоздо према врху, по законитостима опадајуће аритметичке прогресије. У магновењу се осврнувши на свој дуги живот, поносито је увидела да њен први, огледни план за кићење јелке није нимало рђав.

Јелка је заблистала разнобојним светалцима, заискрила златном кишом, док су се шарене стаклене кугле полагано љуљале. Чим су роботи опколили светлуцаво дрво, Сузан је покушала да се присети неке празничне песме, али је истог трена пожурила да угуши ту јеретичку помисао. Сама слика велике научнице Сузан Келвин, која пева пред новогодишњом јелком окруженом разиграним роботима, била је потпуно неспојива с њеним бесконачним интелектом.

Васил Димитров Цонев (1925–2002), познат и под псеудонимом Дон Базилио, био је бугарски хумористички писац, новинар, филмски и телевизијски радник. Написао је више од две и по хиљаде сатиричних и шаљивих прича и фељтона, двадесет радио-драма и тридесетак сценарија.


  – Дакле, децо, надам се да се сад задовољни. Колики је степен достигло емоционално задовољство? – питала је. Онај исти речити робот опет је одговорио у име свих:
   – Емоционална очекивања су надмашена. Управо смо ово и желели. Огромна доза необјашњиве радости усклађена је с узрочно-последичним начелима која смо претходно разрадили. Сад остаје само још да дође Деда Мраз с поклонима.
   Сузан Келвин се намрштила и процедила:
   – Деда Мраз...

Громко куцање на лабораторијска врата у корену је сасекло дуг говор који је намеравала да започне пред својим питомцима. Пажљиво отворивши врата, у собу је ушао – прави Деда Мраз. Сузан се скаменила, неспособна да изусти ни реч, а роботи су запљескали. Деда се умиљато осмехнуо и, погладивши се по дугој белој бради, самоуверено раширио врећу пуну дарова.
   – Да видимо ко је од вас најпаметнији! Колико износи квадрат збира бројева 741 и 395?
    – 87.045.143.025 – повикао је робот ИР-3. (Серија се звала „Интелигенти Роботи”, а сваки од њих имао је бројну ознаку.)
   – Браво, малиша – Деда Мраз га је очински помиловао по глави и пружио му мајушну макету бескрајног свемира. – Да чујем сада... Ко ће ми рећи колико у нашој галаксији има звезда?
   Најближи тачном одговору био је ИР-7, који је добио праву правцату морску змију.
  – А какав је правац Меркуровог магнетног поља?
    Срећни зналац добио је модел субатомског свемирског брода који је одмах почео да навија кључићем. Један за другим, сви роботи су примили поклоне и, савладавши почетно силно усхићење, још једном се окупили око јелке.

Сузан није скидала поглед с Деда Мраза. У његовом изгледу било је нечег задивљујуће познатог, иако је била уверена да га никад пре није видела. Велике наочаре са шпицастим оквиром, које су му покривале трећину лица, такође су јој се учиниле блиским. Али најпознатији од свега био је његов осмех, добродушан, лаган, умирујућ, оснажујућ.
   Роботи су се искупили око Сузан, а онај којег су опуномоћили да говори у име свих опет јој је свечано пришао.
  – Докторко Келвин, ми смо потпуно задовољни овом вечери и верујемо да ће примљени емоционални потенцијал имати доминантну улогу у нашим будућим активностима. Ова ноћ је открила још једну, нама непознату, страну људске природе. Захвални смо вам!
   Сузан је посрамљено слегла раменима:
    – Ја... Ја, у ствари, нисам ништа... Он је... – окренула се ка Деда Мразу. Али он је већ стајао на вратима и спремао се да неприметно ишчезне. Одједном, као да ју је ошинула муња, Сузан је схватила. Појурила је за човеком у црвеном оделу и стигла га на крајњем излазу. Он ју је мило погледао и помало ceтно изустио:
    – Ето... Довиђења и срећна Нова година, кћери.

Сузан Келвин је благодарно климнула главом, а њене дотад окрутне, сиве очи у тренутку су постале топле.
   – Срећна Нова година и вама, докторе Асимов – прошапутала је, снажно стиснувши руку човека познатог целом свету под именом књижевног оца велике Сузан Келвин и њених позитронских робота.

Број: 3699 2022.