Живот пише драме

ЈЕДАН КАМЕН МЕЊА СВЕ

Искусном тркачу није био први пут да се саплете на стрмој планинској стази. Тек кад је видео како му крв шикља из десне бутине, знао је да пад може да га кошта живота.

Ултрамаратонац Гејб Џојс одмалена се бавио спортом. У детињству је веровао да је фудбал прави избор за њега све док, као младић, није открио чари природе у америчким савезним државама Монтани и Колораду. Привукле су га планине. Најпре их је истраживао пешке, а онда почео да трчи. С годинама је постао довољно физички спреман да постане ултрамаратонац, преваљујући километре по врло грубим планинским стазама.
   Крајем маја његова припрема за нови ултрамаратон ближила се крају. Одвезао се до планинског венца Винд Ривер у Монтани, где је зацртао да пређе најдужу деоницу те недеље. Ноге су му већ биле уморне од претходних тренинга, па је од јутра подсећао себе на опрезност како се не би повредио.
    Паркирао је аутомобил поред кањона, проверио да ли је понео сву опрему и дао се на трчање. Најважнији су му били штапови за планинарење. Планирао је да пређе три круга од по пет километара. За циљ је одредио место где се налазио ауто и ту је правио паузе пре нове туре. На прву потешкоћу наишао је већ на самом почетку. Налетео је на женку лоса с младунцем, а она му је јасно показала да јој се не приближава. Морао је да скрене са стазе и некако их обиђе. Због дужег пута изморио се више него што је очекивао.

Други круг био је успешнији. После два и по сата спуштао се низбрдо. Требало је да пређе још два километра до аутомобила. Уместо да закачи штапове на ранац као што је обично радио на низбрдици, Гејб је наставио да их држи у рукама. Шпицеве је окренуо ка тлу, за сваки случај.
    Како се приближавао циљу, мишићи су му све више подрхтавали. Није на време видео камен који му се испречио на стази. Осетио је како губи тло под ногама. Овакве незгоде нису биле неуобичајене. Ултрамаратонци који трче по тешко проходним деловима планина спремни су на ризике.
   Лежао је неко време мирно да би проверио да ли га нешто боли. Осетио је пробадање у десној бутини. Из ноге му је вирио штап. Тада је схватио шта се десило. Приликом пада штап се окренуо, а он је слетео на његов шиљак. Рана није била велика, али из ње је крв шикљала као из славине. Шорц је био потпуно црвен. Гејб је знао шта то значи. Шиљак се забио у бутну артерију и, ако не заустави крварење, мале су шансе да ће преживети.
    Нагонски је почео да дозива помоћ. У близини није било никога осим дивљих животиња, од којих у таквом стању није могао да побегне. Морао је брзо да размишља. Присетио се обуке за пружање прве помоћи у дивљини коју је прошао пре много година. Пошто му никаква медицинска опрема није била надохват руке, морао је да се снађе. Гурнуо је два прста у рану да успори крварење. Вриснуо је од бола. Крв се и даље сливала на стазу. Подигао је ногу и наслонио је на уздигнуто земљиште са стране, а затим везао ветровку око бутине.

Било је то привремено решење. Морао је да потражи помоћ. Зубима је отворио ранац и извукао мобилни телефон. Позвао је жену и смирено, колико је могао, објаснио је шта се десило. Намеравао је да позове и хитну помоћ, али телефон више није био у мрежи. Ставио је ранац под главу и загледао се у небо. То је био бољи призор од рањене ноге. Сада је све зависило од спасилачке екипе. Ако не изгуби свест, можда има шансе да се извуче. Тек кад му се тело умирило од првобитног шока, осетио је да се тресе од хладноће. Одећа му је била натопљена знојем и крвљу.
   Мобилни телефон и даље је био неупотребљив. Остало је само да чека. Цвокотао је зубима и помислио да сад постоји и велики ризик да се смрзне. Његово тело, навикнуто на напоре током трчања на дуге стазе, овог пута морало је да покаже још већу издржљивост. Умиривао је себе исто као и на тркама којима се понекад није назирао крај. Био је то највећи испит у Гејбовом животу. „Ако баш морам да умрем”, говорио је себи у шали, „ово је баш леп предео за тако нешто.”

После два сата једва је успевао да се одупре пориву да затвори очи. Ако утоне у сан, више се неће пробудити. Одједном је намирисао бензин, а затим чуо звук мотора. Пред њим се створио један од спасилаца-добровољаца који је обилазио околину. Послали су му поруку да је на планини рањени тркач и одмах је позвао остале службе, јер није имао потребну медицинску опрему. Могао је само да га огрне платном. За Гејба је то било више него довољно.
   По доласку хитне помоћи све се одиграло као у магли. Тек кад је био сигуран да је у стручним рукама, Гејб је дозволио себи да заспи. И поред обилног крварења, лепо се опоравио. Морао је да направи паузу и одрекне се тренинга док му се крвна слика не поправи и рана потпуно зарасте.
   Кад је наставио да трчи, био је много опрезнији него пре несреће. Можда и превише. У сваком каменчићу који би му се нашао на путу видео је смртну опасност. Борио се сам са собом. За почетак, металне шиљке на штаповима заменио је гуменим.