Грешка или намера?

ИЗВИНИТЕ ШТО СМО ВАС БОМБАРДОВАЛИ

Амерички ловци напали су аеродром дубоко на подручју Совјетског Савеза и додатно подгрејали Хладни рат...

До јесени 1950. године рат у Кореји увелико се распламсао. Од напада севернокорејских (комунистичких) снага на Јужну Кореју ратна срећа углавном је била на страни првих. Бројнија, боље наоружана, потпомогнута од СССР и Кине, војска Северне Кореје претила је да рат брзо оконча у своју корист. Противник је био готово прегажен. Онда су се умешале и САД, потом и снаге УН. Следствено томе, учестали су и изгреди који су лако могли да доведу до свеопштег рата, светског. Поготово што је Кореја делила границу с СССР и Кином. Кореја је постала полигон за обрачун суперсила.
   Тако су 26. јуна ратни бродови Јужне Кореје испалили плотун на брод 5. флоте СССР, у међународним водама. Капетан је погинуо, неколико морнара рањено. Када су Совјети узвратили ватру, непријатељ се повукао.
   У мају су се два америчка ловца „еф 51 мустанг” нашла изнад Чукотке. Пресрела су их два „ла-11”, и у ваздушном боју оборила једног „мустанга”.
   Два и по месеца касније, 4. септембра, непознати разарач се приближавао совјетској луци Даљњи. Узлетео је извиђач „а-20з”, ког су пратила два ловца. Тек што су се нашли у близини непознатог пловила, на њих се обрушило једанаест америчких ловаца. Извиђач је завршио у мору, посада је погинула, док су се ловци једва извукли.

Где је тај Чонгџин?

   Такве су биле чарке у то доба на Далеком истоку. Зато и не чуди што су јединице совјетске војске биле под сталним притиском. Узбуне су смењивала наређења о тренутном пребацивању трупа и технике. Тако је 7. октобра 821. ловачки пук добио сличну наредбу. Имали су да се пребаце на аеродром Сухаја Речка, око 165 километара од Владивостока. И свега сто километара од границе Кореје. Пук је био наоружан старим америчким клипним авионима „кингкобра”. Набављени су још током Другог светског рата из САД, у оквиру Закона о зајму и најму. До јутра 8. октобра задатак је извршен. Три ескадриле пука нашле су се на новом аеродрому.
  
Пилоти су се одмарали, механичари се чак нису ни бавили авионима на стајанци. Нису планиране никакве мисије, чак су и резервоари били празни. Оружари су убојне комплете однели у магацине. Недеља је, дан за одмор. Или им се тако чинило.
   Нешто иза четири сата по подне чула се тутњава. Убрзо су се на обзорју појавили обриси два авиона. Нико на аеродрому није се узнемирио. Неко од совјетских пилота вежба. Или им стиже појачање на аеродром. Само, ово што долази не звучи као авион с клипним мотором. Пре као млазњак. Управо то је и прилазило аеродрому. Два млазњака. Америчка.
   Из кабине америчког ловца „еф 80” пилот Елтон Квенбек угледао је аеродром на домашају. Већ неколико километара пратили су камион који се вукао земљаним путем. Пратили су долину реке, невидљиви за совјетске радаре. Наредио је пратиоцу да га прелете и извиде. Имали су наређење да нападну севернокорејски аеродром близу Чонгџина. Нису знали који аеродром управо прелећу, али су на стајанци били ловци с црвеним звездама на крилима. Квенбек је наредио напад.
   Амерички ловци су се окренули. За неколико секунди нашли су се изнад аеродрома. Топови су бљували ватру. Видели су како особље аеродрома бежи што даље од авиона. За неколико секунди, шест совјетских ловаца је оштећено. Један је захватила ватра. Американци су поново надлетели аеродром. Квенбек се чудио како ништа није експлодирало. Нешто ту баш није било у реду. Ако су ловци на стајанци на борбеном дежурству, природно је да су пуни горива. Исто тако, ако се по њима оспе ватра, ништа логичније него да експлодирају. А овде никакве експлозије није било. Није имао времена да даље размишља. Узео је курс ка мору, плашећи се потере.
   Минут или два касније, Квенбек је схватио да их нико не гони. Совјетима то није падало на памет. Изненађени силином напада нису реаговали, а и да су то желели, авиони с клипним моторима не би могли да стигну млазњаке.

Е, сад дођите!

   Убрзо је сумња код Американаца била све јача. Приметили су неко острво. Квенбек се следио. У близини Чонгџина не постоји никакво острво. Да постоји, вероватно би било означено на картама. Још једном је погледао ону на колену. Нигде острва. Ни острвцета. Већ му је било јасније и зашто авиони нису експлодирали. Ако су авиони празни, и то сви, нису на дежурству. А по његовим подацима, они на Чонгџину су били. Било је незамисливо да на севернокорејском аеродрому стоје ловци с празним резервоарима. Шта су то напали?
   Чим су пилоти слетели и поднели извештај, подаци су протумачени. Убрзо је уследио одговор. Напали су аеродром у дубини Совјетског Савеза. Тричавих сто километара од границе. Командант је имао да им каже само једно:
   – Или ћете добити одликовање, или ћете на војни суд због ове мисије!
   Већ сутрадан су представници СССР поднели протест Уједињеним нацијама. Да ли је ово била обична грешка пилота или нешто друго? Рецимо, почетак Трећег светског рата.
   Десетак дана касније у Уједињеним нацијама говорио је председник САД Хари Труман. Признао је кривицу САД за овај изгред. Навео је да је командант пука смењен, да су пилоти осуђени на суду. Сам напад резултат је грешке у навигацији и лошег прорачуна. Совјети су прихватили објашњење. Макар начелно.
   За сваки случај, из Москве је на Далеки исток пребачена 303. ваздушна дивизија, наоружана најсавременијим млазним ловцима „миг 15”. Повишена је борбена готовост. Пилоти 821. ловачког пука чудом нису могли да се начуде. Тога није било откако се завршио Други светски рат. Даноноћно су седели у авионима или близу њих. Овог пута напуњеним горивом и наоружаним. Готово да су могли да намиришу близину рата.
   Нешто касније сведочили су да напад уопште није био грешка. Американци су врло добро видели ко је на стајанци, на аеродрому више од сто километара удаљеном од границе с Корејом. У питању је била провокација.
   Провокације, чарке, па и отворене борбе наставиле су се до краја рата у Кореји. Низали су се срушени авиони, што амерички, што совјетски, што кинески. Увек се говорило о кобним грешкама пилота, о случајном сусрету, још случајнијој повреди ваздушног простора. Нико у то није веровао, али су сви прихватали извињења. Чак је и такво „показивање мишића” било боље од избијања нуклеарног рата.

Број: 3505 2019.
Аутор: Н. Баћковић
Илустратор: Дарко Гркинић