За читање и уживање - Андре Кастен

ИЗУМИТЕЉ СУГЕСТИОНИЗМА

Овај пристојни човек са ћелавом главом, који је изгледао попут протестантског пастора, да би ме придобио, извади цигарету из уста и живахно ми стисну руку.
    – Замолио сам вас да дођете код мене, господине – рече ми – да ми помогнете и посаветујете ме. Пре свега, да се представим: ја сам Овидије Грусмиш, нови богаташ. Знајте да сам стекао иметак спретно тргујући змијским кожама. Мој данашњи положај ме обавезује да се занимам за уметност. Дужност ми је да поседујем галерију слика, и то ултрамодерних слика, јер то је сада, како ми се чини, мода. Нећу рећи да сам баш залудан – притом се ударио руком по прсима тамо где се обично носи новчаник – злој истини за вољу да признам: о уметности немам појма! Рачунам на вашу помоћ, господине!
    – Мислите ли, господине? – изустим ја добронамерно.
    – Само часак! Ви ћете ми позајмити знање. Треба да знате да ја брзо учим. Само да ми треба да научим онолико колико је неопходно. Шта ћете... Послован сам човек био и такав остајем. А ви ћете ми наћи, осим тога, доста оригиналних радова, добрих ствари које се након извесног времена могу уновчити. Разумете ли ме? Сад ви говорите: Time is money!
    Елегантан аутомобил стајао је пред кућом. Одвезли смо се у галерију. Ушавши на изложбу, Грусмиш постаде сасвим други човек. Нестало је његовог трговачког духа; сад је настојао да наступи као оно што јесте: човек који је одлучио да набави уметнине.
   – Младићу – рече ми тихо – бићете толико љубазни да ми дискретно дате знак чему треба да се дивим и пред коју слику да станем.

Салон покрај салона. Понегде бих се зауставио и уштинуо мог пратиоца за руку. Он би онда натакнуо наочаре и посматрао слику (обично погрешну), шапћући притом полугласно:
     – Прекрасно! Врло лепо! То ћу узети!
    Ја сам сваки пут записао број слике (наравно, онај прави) и, кад смо прегледали изложбу, имали смо попис дванаест заиста вредних (то признајем) слика. Док је улазио у кола, упита ме:
    – Они отмени људи које смо видели насликане на појединим сликама... Јесу ли заиста сликани по природи или...? Да? Боже мој, права галерија грдосија!
    И онда се одвезе, не заборавивши да ми плати мој труд.
    Видео сам га два месеца касније. Улазио је у салу на најновију изложбу.
   – Ах – уздахнем ја помирљиво – зар су ове ствари почеле заиста да вам се свиђају?
   – Разуме се! – одговори он. – Размислите само: недавно сам купио четрнаест слика неког шриланканског сликара. Зове се Амадух Сиси. Верујете ли да сам их продао за петоструко већу цену?!
    – Колосално! Овај... Нећу ли бити индискретан ако упитам шта је с оним сликама које смо изабрали на изложби?
   – Мислите, оне које сте ви изабрали! Те још увек имам у свом атељеу. Ех, мој млади пријатељу, ви сте веома љубазан човек, али у послове се не разумете... Видите, ја сам, на пример, пронашао непогрешив трик: изаберем без промишљања дела која највише противрече моме мишљењу и укусу, као човеку уравнотеженом и разборитом. Таква увек побуђују више сензације, узбуњују духове и најлакше наилазе на прођу. Запамтите овај рецепт, мој драги, то је златно правило!

Јуче сам по трећи пут срео господина Грусмиша. Случајно сам доспео у неки изложбени простор, и не знајући ко излаже. У фоајеу ми турише у руку распоред, а на њему је стајало: „Изложба радова Овидија Грусмиша”.
    Класична атмосфера, пробрана, прворазредна публика. Велике слике, позлаћени оквири, сијасет боја, а пред сваком сликом по неколико људи, видљиво одушевљених и пријатно изненађених.
    Тек што ме је Овидије Грусмиш опазио, дође ми сусрет, те ме одведе у један од споредних салона.
    – Ево! – рече ми задовољно и баци се у једну фотељу. Видевши ми на лицу израз бескрајног чуђења, лако настави:
    – Као што видите, сада и ја сликам. Како сам почео с тиме, питате се? Веома једноставно! Једног дана сам почео размишљати шта заправо значи сликати... Помешати мало црвеног и мало зеленог, те бацити на платно. Ништа лакше! Покушао сам. „Ужасно мазање! Масакрирање боја!” Тако су судили људи о мојој слици, кад ли приђе познати критичар Бен Симон и пита ко је ово насликао.
    – Ја! – одговорим истински.
    – Но, можете поласкати и самоме себи да имате луди таленат. Је ли вам борба између духа и материје дала инспирацију за ову слику?
   Наравно, одговорио сам да јесте. Школа сугестионизма тако је основана. Ја сам јој глава, реп, а за сада и једини ученик... Хоћете ли да видите моју најновију слику?

Пођосмо. Овидије ме заустави пред једним платном. У једном углу неко огромно око, а око њега мноштво упитника. Преко целе слике разнобојне шаре „цик-цак” и зебрасте пруге. Све скупа оркан, тајфун, торнадо живих боја, суперлатив распукнуте дуге...
    – Знате ли шта сугерише ова слика? – упита ме њен мајстор. – Не знате?! Верујем. Ни ја не знам! Можда приказује дух у борби с метафизичким страхом. Или... А да вам кажем како ћу назвати овај лепи рад?
    Застаде, баци поглед према вратима и онда рече с осмехом:
    – „Пуно лице”!