За читање и уживање – Данил Хармс

ИВАН ЈАКОВЉЕВИЧ БОБОВ

Иван Јаковљевич Бобов пробудио се у најбољем расположењу. Завирио је испод јоргана и одједном угледао таваницу. Красила ју је огромна сива флека, на рубовима зеленкаста. Ако се у флеку гледа нетремице једним оком, она почиње да личи на носорога упрегнутог у таљиге, мада неки мисле да пре личи на трамвај којег је зајашио неки грубијан. Уосталом, иста флека садржавала је чак и обрисе неког града.
    Иван Јаковљевич погледа у таваницу, али не у правцу флеке, него негде другде; притом се осмехну и зажмири. Затим је исколачио очи и тако високо подигао обрве да му се чело скупило као хармоника и сасвим би и нестало да Иван Јаковљевич није опет зажмирио и, одједном, као да се нечега постидео, покрио се јорганом преко главе. Учинио је то тако брзо да су му испод другог краја јоргана извириле голе ноге, а на палац леве сместа се спустила једна мува. Иван Јаковљевич мрдну палцем, а мува само прелете на пету. Тада он ухвати јорган обема ногама – једном ногом је повукао јорган одоздо, а другом, савијеном, одозго и тако га смакнуо с главе.
    „Шипак”, рече Иван Јаковљевич и надува образе.
    Обично, кад је Ивану нешто полазило за руком, или, напротив, кад му није успевало ништа, говорио је увек „шипак” – наравно, не гласно и нипошто зато да би га когод чуо, него тек онако, самом себи.

И тако, рекавши „шипак”, Иван Јаковљевич седе на кревет и пружи руку према столици на којој су биле његове панталоне, кошуља и остало рубље. Волео је пругасте панталоне. Али једном, одиста, пругасте панталоне нису могле да се нађу ни за лек. Иван Јаковљевич био је и у Лентексу, и у Робној кући и у Пасажу, и у тржном центру, обишао је све радње на петроградској страни. Чак је запуцао и до Охте, али нигде није могао да нађе пругасте панталоне. Његове старе биле су толико изношене да се више не могу обући. Иван их је крпио неколико пута, али на крају ни то није вредело.
   Опет је обишао радње и, опет не нашавши пругасте панталоне, најзад одлучио да купи једне кариране. Али ни кариране нису могле нигде да се нађу. Онда је Иван Јаковљевич одлучио да купи једне сиве, али нигде није било ни сивих. Није било ни црних, које су грађи Ивана Јаковљевича посебно пристајале. Тада је Иван Јаковљевич пошао да купи тегет панталоне, али још док је тражио црне, свуда су већ биле нестале тегет и браон.
   Најзад је Иван Јаковљевич ипак успео да купи зелене панталоне са жутим туфнама. У радњи се Ивану Јаковљевичу учинило да панталоне и нису тако дречаве и да жуте туфне уопште не боду очи.

Али кад је стигао кући, Иван Јаковљевич нађе да једна ногавица као да има елегантне шаре, али да је друга просто тиркизна и да жута туфна на њој управо дречи. Иван Јаковљевич се понадао да ће урадити боље ако преврне панталоне на наличје, али овде је на обе ногавице превладавала жута боја са зеленим туфнама. Панталоне су изгледале тако забавно да им, што кажу, кад би их изнео на позорницу после пројекције филма, ништа више не би недостајало. Публика би се пола сата ваљала од смеха. Два дана се Иван Јаковљевич није усуђивао да обуче нове панталоне, али кад су се старе већ толико офуцале да се издалека видело да ваља закрпити и његове дугачке гаће, био је принуђен да најзад обуче нове.
 

Данил Хармс (1905–1942) био је сатиричар ране совјетске ере. Писао је надреалистичке и апсурдне приче, поезију, а бавио се и драматургијом.
Рођен је као Данил Иванович Јувачов, а псеудоним Хармс смислио je у средњој школи. Писао је и под именима Хормс, Чармс, Дандан, Шардам. Његово стваралаштво надахнуто је делима Велимира Хлебњикова, Алексеја Кручониха, Александра Туфанова, Казимира Маљевича. Већина његових дела објављена у тајности као самиздат. Осуђен је због антисовјетског деловања и провео је годину дана у затвору у Курску. Током опсаде Лењинграда 1941. године ухапшен је по други пут због „исказивања дефетизма”. Умро је од глади у затвору.
   Хармс је и цртао, свирао је рог и хармонијум, степовао, изводио мађионичарске трикове, мајсторски смишљао загонетке и вицеве и писао филозофске расправе. Дајући некоме своје број телефона 32-08, умео је да каже: „Лако се памти – 32 зуба и 8 прстију”. Одевао се у фрак и носио цилиндар, представљајући се као свој измишљени старији брат. Носио је кишобран и свуда водио пудлицу. Због необичног изгледа и накита у Другом светском рату често су га мешали с немачким шпијунима.
Знатно је утицао на послератне нараштаје руских и многих европских писаца.

    Нашавши се први пут у новим панталонама, он изађе напоље веома опрезно. Помоливши се из улаза, прво је погледао на обе стране и, тек кад се уверио да никога нема, изашао је на улицу и пожурио на посао. Прво је срео продавца јабука, који је носио огромну корпу на глави. Он ништа није рекао кад је угледао Ивана Јаковљевича и зауставио се тек кад је Иван замакао, а пошто му корпа пуна јабука није дозвољавала да окрене само главу, окренуо се целим телом и испратио га погледом. Можда би и завртео главом да није било те корпетине.
   Иван Јаковљевич је ведро корачао, сматрајући сусрет с трговцем за добар знак. Није видео цео онај накнадни маневар трговчев и тешио се да панталоне ипак не упадају толико у очи. Сад је у сусрет Ивану Јаковљевичу долазио исти онакав службеник с торбом под мишком какав је био и сам Иван Јаковљевич. Док су се мимоилазили, службеник пређе погледом по Ивановим панталонама и застаде. Иван Јаковљевич такође стаде. Службеник га је гледао, а овај је гледао службеника.
   – Опростите – рече службеник – да не знате можда како се стиже до овога... до државног... до државне берзе?
   – Наставите само низ улицу. Преко моста. Не, не у том правцу, него овуда – рече Иван Јаковљевич.

Службеник се захвали и журно оде, а Иван Јаковљевич после неколико корака, кад је видео да му се приближава нека службеница, погну главу и претрча на другу страну улице. Закаснио је на посао и појавио се зловољан. Његови сарадници су, наравно, обратили пажњу на зелене панталоне с ногавицама различитих боја, али су очигледно нагађали да су оне узрок зловоље Ивана Јаковљевича и нису га узнемиравали питањима.
   Две недеље се Иван Јаковљевич пекао на ватри носећи зелене панталоне, док му колега Аполон Максимович Шилов није предложио да купи његове личне пругасте панталоне јер оне Аполону Максимовичу нису потребне.

С руског превеo Дејан Михаиловић
(Данил Хармс, Сто случајева, Лагуна, 2016)