Живот пише драме

ИЋИ ЋЕМО НА ПЕЦАЊЕ

Док је спасилачка екипа на површини радила пуном паром, два затрпана рудара покушавала су уз помоћ старе дечје игре да забораве на страх

Тачно у подне другог маја 1972. године, двадесетдеветогодишњи Том Вилкинсон прекинуо је свој посао у руднику сребра „Сунце” у америчкој држави Ајдахо да би попио шољу кафе и ручао. Али, тек што је прогутао први залогај, из дубине ходника зачуо је избезумљен узвик:
   – Ватра!
   Трудећи се да остане прибран, Том је кренуо да види шта се догодило. Следећег тренутка запахнуо га је талас дима и отровних гасова и он је, гушећи се, посегнуо за гас-маском. Али, било је прекасно. У глави му се замутило. Без свести се срушио.
  Његов друг Рон Флори одмах се нашао крај њега. Ухватио га је испод оба пазуха и одвукао до најближег вентилационог отвора. После неколико минута дошао је себи.
  Пошто му се разбистрило у глави, њих двојица су почели да се пробијају кроз ходник. Ваздух је био загађен, али се могло дисати. Неко време окруживао их је само плавичаст дим, а онда лампе на њиховим шлемовима обасјаше стравичан призор.
    У једном проширењу које је служило као кантина, седморица рудара лежали су опуштени преко столова. Крај њих су још стајали начети сендвичи и допола пуне шољице с кафом. Талас угљен-моноксида усмртио их је на месту. Том и Рон су прошли поред њих у намери да крену даље, али одједном схватише да је то бесмислено. На све стране лежала су тела мртвих рудара. Овде је очигледно било још горе него тамо одакле су дошли.

Вратили су се под вентилациони отвор и сели да чекају. Пролазили су бескрајни сати. Хране није било, а вода у чутурицама имала је одвратан укус. У једном тренутку Рон је бацио поглед на свој сат са календаром. Био је трећи мај!
  За то време, горе је почињала велика спасилачка операција. Сићи на дубину од 1.500 метара да би се видело има ли кога живог није било нимало једноставан посао. Два војна авиона кренула су по спасилачку опрему: један у центар за нуклеарна истраживања у Невади, други – чак у Енглеску! Време је пролазило, а социјални радници и представници предузећа за експлоатацију сребра имали су муке да умире уплакане породице рудара које су захтевале брзину.
    Дубоко под земљом, Вилкинсон и Флори на смену су ударали чекићем по вентилационим цевима у нади да ће их неко одозго чути. Али није стизао никакав одговор. Да би одагнали црне мисли, Флори је причао о својој жени Мирни, а Вилкинсон о својој Френсис и њиховој деци. Маштали су о томе како ће, кад изађу, пити хладно пиво у оближњем Келогу, како ће пецати рибу и ловити лосове у планинама Ајдаха.
    – Кад изађемо... – говорио је Рон. Добро се чувао да не каже „Ако изађемо”.
   Календар на Флоријевом сату показивао је четвртак, 4. мај. Двојица пријатеља су тек сада почела озбиљно да мисле на своје стомаке.
   Отишли су до ормана у којима су се чувале залихе хране и цигарета –које више никоме неће бити потребне – и вратили се да дежурају са гомилом сендвича. Али, оброк није био нарочито пријатан. Сендвичи су имали укус струготине, а бљутава вода терала је на повраћање.
    Петак и субота протекли су без догађаја. Том је пронашао један подужи комад жице и њих двојица почеше да се играју, правећи од њега плетенице као кад су били деца. Све је било добродошло, само да се скрати време и заборави страх.
   У међувремену, осећали су како ваздух постаје све чистији и то им је мало повратило расположење. Чак су се и шалили.
    – Шта намераваш с новцем? – питао је Рон.
    – С каквим новцем? – чудио се Том.
   – Па... овим што ћемо добити за прековремени рад!
    Осмог маја Рон се отетурао до телефона на крају ходника. Био је сигуран да је покварен, али је осећао потребу да нешто учини. Осам пута је подигао и спустио слушалицу. Био је то уговорени знак за помоћ. Затим се вратио на своје место, још утученији због бесмисленог покушаја. Тог и следећег дана, он и Том седели су поред вентилационих цеви и уморним, закрвављеним очима гледали испред себе. Прошла их је воља за игру и шалу. Више се ничему нису надали осим – скорој смрти.

Било је тачно шест по подне деветог маја кад Рон наједном скочи и шчепа свог друга за рукав:
   – Томе! Видим светлост!
   „Готово, полудео је”, помисли Том. „Тога сам се и плашио.”
  Али, Рон Флори је знао шта говори. Две челичне капсуле у облику торпеда, свака са по двојицом људи, спуштале су се низ узан вентилациони отвор. Ове капсуле, добијене из Неваде, служиле су за испитивање радиоактивности под земљом и стручњаци су провели  неколико дана преправљајући их за употребу у руднику.
  Када су четири спасиоца стигла до Вилкинсона и Флорија, ови су бацили шлемове увис и загрлише се.
     – Стари мој! – узвикну Рон. – Рекао сам ти да ћемо поново ићи на пецање!
    Неколико минута касније грлили су се са својим породицама и пуним плућима удисали ваздух. А онда су сазнали трагичну вест: од 93 рудара, колико их је сишло у окно другог маја, само су њих двојица преживела.