За читање и уживање - Ефраим Кишон

И МАШИНА ЈЕ САМО ЧОВЕК

Не знам у чему је ствар, али у нашој кући понекад се догађају чудне ствари. Тако ми једног дана најбоља супруга на свету саопшти да морамо да купимо нову машину за прање рубља јер садашња већ полако стари.
   – Добро, драга – рекох. – Иди онда и купи себи нову, млађу машину – али пази, само једну – и нека нипошто не буде једна од оних бесних, страних, већ нека буде права домаћа машина.
    Пошто је моја жена душу дала за куповину, већ је сутрадан у нашој кући весело зујала домаћа машина за прање веша: млада, чила и опремљена гомилом сјајних дугмића. Била је то љубав на први поглед или, што ће рећи, на прво прање. Све операције је радила сама: претпрање, прање, испирање, сушење. Баш као да је имала уграђен људски мозак.

Ех, а одатле и почиње наша прича. Другог дана у подне најбоља супруга на свету упаде изнебуха и сва збуњена у моју собу и рече:
   – Ефраиме, она шета!
  Пошао сам за њом у купатило и заиста: док се центрифуга марљиво окретала, наша машина се великим скоковима упутила према кухињи. Сустигли смо је на прагу и притиском на црвено дугме зауставили.
    Пошто смо пажљиво размотрили ситуацију, открили смо да машина шета само онда када је укључена центрифуга, па кад бубањ од силне брзине окретања почне да се тресе, почне и она хоп, хоп, хоп да поскакује као да је покреће нека унутрашња сила. Нама то у ствари, није сметало. Није наша кућа неки затвор. Зашто машина не би шетала по кући ако јој се то свиђа...
   Показало се, међутим, да смо ипак били превише попустљиви.

Једне вечери смо одједном из ходника зачули грозан лом. Пожурили смо тамо и имали шта да видимо: Амиров трицикл лежао је смрвљен под машином, док се ова у лудачком темпу вртела око своје осе. Амир је, наравно, као свако дете, плакао и снажно ударао по машини.
   – Фуј, ти неваљала Џонатан, види шта си ми урадила! – викао је Амир.
   Овде морамо да објаснимо да је Џонатан име које смо дали машини управо због њене готово људске интелигенције.
   Покушали смо да објаснимо синчићу да машина није то урадила намерно, да је она само мало шетала по кући, а трицикл јој се, ето, нашао на путу, па га је хоп нагазила. Амир, међутим, није имао разумевања за такво објашњење.
   – Не преостаје ништа друго него да вежемо Џонатан – рече моја жена.
    Привезала ју је конопцем за славину. Било ми је помало жао Џонатан, али нисам рекао ни реч. Машина је била у надлежности моје супруге и она је могла да ради с њом шта хоће. Ипак морам да признам да сам се обрадовао када смо је ујутро нашли приљубљену уз супротни зид. Уложила је, јадница, све своје коњске снаге и прекинула конопце.
    Најбоља супруга на свету узела је јачи конопац и привезала Џонатан за бојлер. Никада нећу заборавити ломљаву која нас је тргла из сна. Овог пута је Џонатан ишчупала бојлер и вукла га за собом док се из купатила интензивно ширио мирис плина.
   На крају је моја жена, увидевши колико је то чини несрећном, одустала од тога да веже Џонатан. Схватили смо да је она рођена у независном и слободном Израелу, да се на њу не може утицати. Скоро да смо били поносни на њу. Отада Џонатан обавља своје дужности уз пуну слободу кретања.
   Једном је ипак прекардашила и упала у дневну собу баш кад смо имали госте и, наравно, преплашила их је на мртво име.
   – Напоље! – повикала је моја супруга. – Врати се на своје место!
   То је било мало претерано с њене стране. Џонатанина интелигенција ипак није толика да разуме људски говор. Сигурније је било зауставити је притиском на дугме, што сам и учинио.
   Када су гости отишли, поново сам је укључио да бих је вратио на место. Она се, међутим, увређена, није ни помакла. Покренула се тек пошто смо је нахранили с неколико комада шареног рубља. Амир се у међувремену помирио са Џонатан и у свакој прилици је зајаше и весело узвикује: „Ђиха, ђиха!”

У ствари, осим што воли да тумара наоколо, не можемо да се пожалимо на Џонатан. Она одлично обавља свој посао и пере „сјајно бело” и уопште није пробирљива у погледу детерџената. Најбоља супруга на свету дошла је чак на помисао да бисмо могли да искористимо њене излете. Зашто је, на пример, не пошаљемо у куповину? Рекох јој да то никако не долази у обзир. Морали бисмо прво да јој напишемо списак ствари, јер она ипак не уме да говори, а она би тај списак могла да изгуби, или што је још горе, могла би да залута и не би више знала да се врати. Заиста се ризик не исплати, само да бисмо себи уштедели пут до продавнице.
   С друге, опет, стране, Џонатан необично воли да излази на улицу. Једно вече сам је једва спречио да не оде у комшилук. Супруга ми рече да су Никијеви родитељи, који станују преко пута, купили нову машину за прање рубља, предивну италијанку. 

Ефраим Кишон (1924–2005), израелски сатиричар, драматург, сценариста и филмски редитељ, рођен је у Будимпешти као Ференц Хофман. У родном граду је студирао сликарство и вајарство. По пресељењу у Израел 1949. године узима име које ће га прославити као сатиричара. Његове књиге штампане су у преко педесет милиона примерака и преведене на четрдесетак језика. Кажу да је његова збирка прича „Код куће је најгоре” најчитанија хебрејска књига после Библије.

– Мислиш ли да је могуће да Џонатан...?
   Не бих никако волео да ми по кући шврља туце малих машина за прање рубља. Обратио сам се стога стручњаку.
    Показало се да му наш проблем није непознат.
   – Како да не – рече он – знам за ту појаву. Почну да скачу кад се покрене центрифуга, али само онда кад је у бубњу премало рубља. Тада се поремети равнотежа машине и она почне да се креће. Морате је напунити с најмање четири килограма рубља и гарантујем вам да ће тада бити мирна као јагње.  
Код куће сам затекао жену како окопава башту и одмах јој саопштио да Џонатан скакуће јер јој је премало рубља у утроби. Најбоља супруга на свету нагло пребледе.
   – Благи боже! А баш сам данас ставила упола мање...
   Одјурили смо у купатило и застали као укопани. Џонатан је нестала. Заједно с каблом. Истрчали смо на улицу и дозивали је, али од Џонатан ни трага. Ишао сам од куће до куће и распитивао се код комшија да ли су можда видели једну јеврејску машину за прање веша која жури улицом. Сви су одмахивали главама. Само је један рекао како му се чини да је нешто слично малопре видео пред поштом. Међутим, како смо касније утврдили, радило се о неком погрешно адресираном фрижидеру.
   Пошто сам дуго и узалудно трагао, вратио сам се потиштен кући. Ко зна, можда је пала под аутобус. Џонатан, слободна кћер индустријске џунгле, суочена с опасностима велеграда и његових некултурних возача! Или се можда програм прања завршио насред улице и више не може да се креће... Можда стоји непомична негде усред саобраћајне гужве...
   – Нашла сам је, ту је – дотрчала ми је жена у сусрет.

Испоставило се да је мала будалица, док је моја жена плевила башту, одлутала у ходник право до степеница за подрум, низ које би се сигурно и стропоштала, да јој се тог часа није истргнуо кабл из утичнице, што ју је спасило сигурне смрти.
   – Сад је доста. Скидај одећу! – одлучно ће моја жена.
   Покупила је по кући сваки комад тканине који јој је доспео под руку и набила је у сироту Џонатан скоро пет кила. А она је црнчила и тихо зујала мирна као бубица.
    Из недеље у недељу моја жена би је до врха пунила, а она је само радила и радила. Срце ми се цепало од жалости, па једног дана више нисам издржао. Зауставио сам је усред програма и извукао из бубња око две киле рубља. Џонатан је весело поскочила и упутила се право према свом италијанском лепотану преко пута. Опет је брујала и клопарала као у стара добра времена.
   – Хајде, Џонатан, хајде – шапнуо сам јој и помазио је по леђима.
   И Џонатан је одшетала.

Превео Саша Новак
(Из књиге „Код куће је најгоре”,
Book, Београд, 2013)