Последњи поздрав Шампиону

ХВАЛА ЗА ХРАБРОСТ!

Како је Ники Лауда пре тридесет година на Крфу одао посебну почаст нашим солунцима 

Јесен се неумољиво шуњала. Киша тамо, лишће онамо. Уз опипљиви мирис мора, Јонског.  Календар је, пак, цртао своје друмове. Био је почетак октобра, година 1989. Недеља. Друштво за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. године организовало је поклоничко путовање на Крф. Посету острву на коме је Србија, изранављена 1915, првих година Великог рата, обнављала изнурене снаге након повлачења преко сломоврата Албаније, уверена да је повратак ту, да шљиве, упркос сетној песми, ипак, лепше миришу од лимуна. И да се наклоне сенима оних који су заувек заронили у „плаву гробницу”.
   Кад се велики „Јатов” авион приземљио, многи од нас похитали су да што пре, ногама, додирну чврсто тле. Свако из свог разлога. Онда је уследила неочекивана станка, тишина па жамор. Грчке власти нису хтеле да дозволе да напустимо авион. Полушапатом се пронело да због некакве епидемије у Србији, пардон, Југославији, месне власти не дозвољавају да напустимо летелицу. Чекају се епидемиолози, а недеља је, јутро. Ред је да и лекари мало дуже дремну.

Отегла се недеља, јутро узнапредовало. У авиону тескобно, као да смо рибе на сувом. Мени организам пијуче за бар дим-два. Давно сам ушао у зону „забрањено пушење”. Онда се докотрљао глас да су се у причу укључила и дипломатска представништва. И наша и грчка. Сви су, као, у акцији што бржег решавања настале неугоде. Нервоза у авиону отегла се попут магле на Сувобору. Неко је добацио и да постоји могућност да се одмах вратимо тамо откуд смо и кренули, у Београд. Млађи негодују, добацују да су уредно платили аранжман код те и те агенције.
   Ћуте једино старине у парадној  одећи – шајкача, антерија, шиљкани и обавезни штап о који ослањају године. Они ретки који су до Крфа, кадикад, стигли пешице а сад, претекли, чворноватим прстима пребирају по седишту металне птице.
   И онда се врата нашег авиона лагано отварају. Слобода бетонске писте ушуњала се међу нас. Коначно. А, не! Напоље могу само некадашњи ратници. Неко из наше делегације успео је да испослује да бар они, те часне старине, могу да предахну у холу аеродромске зграде. Ми остали да чекамо да се недеља пробуди. Следи призор због кога и пишем овај текст, тридесет година доцније. И једва суздржавам сузу, и сад као и онда.

Док су наши солунци, несигурног корака,  газили део писте крфског аеродрома, прошли су поред авиона на стајанци, мислим да је био „боинг 707”, а знам да је имао црвено-беле пруге на репу. На његовом трупу, црвеним словима, то памтим, писало је „Lauda”.  И у неверици, лица залепљеног за магличасто окно авионског прозора, зурим у кокпит летелице аустријског авио-превозника. Не, немогуће да је то он. Ма мора да јесте. Препознатљиви црвени качкет. Десна страна лица у ожиљцима, с кожом која, видљиво, не припада ту. Лауда. Ники Лауда. Андреас Николаус Лауда. Троструки светски шампион „формуле 1”. Човек који је горео у свом болиду и победио, и себе и друге. С телевизијских екрана уживо се уселио у моје видно поље. Није могуће да га стварно видим, да је то он. На много начина мој идол.
   Поглед ми потом, у неверици, граби с антерија окићених шумом ордења које тетураво грабе ка згради аеродрома до кокпита авиона у коме видим покрет руке која се лепи за качкет. Следи поздрав налик рапорту. Дуг и нем. Шампион шампионима. Ћутим. Ћуте и моји сапутници који се боре да кроз мало окно заробљеног авиона виде и, хоћу да верујем, упамте део несвакидашњег призора. Да ли се и његов деда или прадеда, Аустријанац, тукао баш против ових?! Па шта и да јесте?!  Важно је нешто друго. Оно што се именује поштовањем противника, увек и свуда.
   И зато и овај текст, накнадни и умногоме закаснели, а тужним поводом. Ники Лауда од пре неки дан вози небеске трке.

Број: 3512 2019.
Аутор: Петар Милатовић