За читање и уживање - Миливој Предић

ХУРИЈЕТ

Када су Срби поред манастира Букова основали град Битољ, као прњавор тога манастира, нису могли ни сањати да ће ту бити центар младотурског покрета, проглас уставности и слободе у Турској. Цео тај покрет Младотурци су назвали „Хуријет”, а то на њиховом језику просто значи „уставност”, јер је Турска дотле била без устава и без икаквих слобода.
  Десетог јула 1909. године склопљена је завера – додуше, у Солуну, али је прво букнула у Битољу. Вођа покрета, који је почео још у лето 1908. године, био је Џавид-бег, који је после постао први младотурски министар финансија. У Битољу су на челу покрета били многи виши официри, а међу њима и Мустафа Кемал, данашњи председник Турске Републике. Цариградска влада послала је Шемси-паши, који је био чувен што је угушио једну арнаутску буну, да угуши и овај покрет. Он је ушао с војском у Битољ и послао султану депешу да је све у реду. Али, када је изишао с поште, после предаје телеграма, убили су га Младотурци. Све су се народности тада биле скупиле и заједнички учествовале у овом покрету. Основана је револуционарна влада у коју је ушао и Србин, Јован Ћирковић. Можда је тај његов улазак у ту владу и изазвао учешће Срба у походу на Цариград: војвода Мицко са својом „српском четом”, у којој су били и Никола Димитријевић, учитељ и Димитрије Настасијевић, адвокат, освојио је Топхану од Старотурака.
    Тај младотурски покрет био је обухватио и Скопље, Косово и целу област према Албанији. У тим крајевима нарочито су се истакла три млада револуционара. Представљали су тријумвират који носи револуцију. То су били Џавид-бег у Солуну, Нијази-бег у Ресну и Џафер-бег у Скопљу.

Проглашење турског Устава наишло је на живо одобравање и симпатије у нашем јавном мишљењу, утолико више што се наш живаљ под Турском надао бољем времену. Одмах после првих вести о младотурском преврату београдска „Политика” послала је Нушића као свога дописника у те крајеве, да на лицу места прати догађаје и извештава лист. Нушић се том приликом највише бавио у Скопљу, јер је доцније главни развој револуције прешао на Скопље, где се очекивао противнапад Арнаута у Скопској области. Поред тога, у Скопљу је тада био генерални конзул Нушићев велики и лични пријатељ, Живојин Балугџић, који је важио као најобавештенији о приликама у Турској и Нушић је преко њега добијао најтачније вести и слао их своме листу. Балугџић је Нушића упознао и са Џафер-бегом, с којим је Нушић склопио затим дебело пријатељство.
    У то време бавила се у Скопљу једна странкиња; није баш потпуно странкиња, јер је добро знала наш језик и била дописница неких листова. Била је то старија девојка, врло насртљива, али не толико да би је човек могао одбити када тражи да разговара о политици. Пре Нушићевог доласка она је дуго била у Скопљу и није избијала из српског конзулата. Балугџић се пристојно склањао од ње. Кадгод је то могао да учини неприметно, али се то није могло увек...
   Када је Нушић дошао у Скопље, Балугџић га је одмах упознао с том дамом, како би олакшао себи и пренео мало тај терет и на њега. Првих дана био је Нушић према њој учтив, али када је и њега почела да терорише, почео је избегавати њено друштво. Потужио се и Балугџићу на ту напаст, али боље да то није учинио, јер је Балугџић то искористио. Када та дама наиђе код њега, он би је одмах ословио:
   „Па где сте до сада били, побогу, ено, Нушић Вас једнако тражи да с Вама разговара!”

И она је одмах потрчала да нађе Нушића:
   „Каже ми господин конзул дасте ме тражили...”
   Шта је знао да ради? Углед конзула не сме се компромитовати и он је измишљао разна питања и разговоре, решен да се једнога дана освети Балугџићу.
   Младотурски револуционарни одбор у Скопљу баш је у то време учинио посету одбору у Солуну. Ишло се нарочитим возом, али је било забрањено страним новинарима да иду истим возом. Нушић окупи Балутџића да му изради код Џафер-бега да и он може ићи, али овај одговори да је то немогућно, јер су донели такво решење. Ипак, два дана пре одласка тога воза, Џафер-бег извести у поверењу Балугџића да Нушић може ићи, али да се пре свих увуче у први фургон, у одељење за возовођу, да га нико не би видео, па да тамо буде скривен све до Солуна. Возовођа ће већ добити инструкције.

Миливој Предић (1885–1957) завршио је Трговачку академију у Дрездену и радио као професор Трговачке школе у Београду. Објавио је дела „Голгота”, „Снови”, „Заборављени дуг”, „Пуковник Јелић”. Од 1916. до 1918. године био је ратни дописник са Солунског фронта. Са супругом Маргитом основао је Повлашћено позориште за децу и омладину „Рода” у Београду. Био је синовац чувеног сликара Уроша Предић и зет и дугогодишњи сарадник Бранислава Нушића. О њему је 1937. године написао двотомну књигу „Нушић у причама”, из које је прича коју објављујемо.

   Нушић одмах пошље писмо своме пријатељу Гиги Хаџи-Јакићу, познатом солунском књижару, молећи га да му укаже гостопримство, јер је знао да ће у те дане бити заузети сви хотели.
   Таман је љубазни возовођа нашао Нушићу место и склонио га тако да га нико не види, улете у то исто одељење и – иста дама...
   „Кад онда нисам умро!”, каже Нушић.
   Дама даде возовођи неко цедуљче, овај се поклони и нађе и њој место. Цео Солун неће ни видети ни знати да је он уопште био ту и Балугџић пристаде да пође с мршавим у џепу.

Разуме се, чим су стигли у Солун, Нушићева је прва брига била да напише Паји Манојловићу писамце, подражавајући Балугџићев рукопис, којим га кум моли да заједно с кумицом буде његов гост на вечери и дођу код „Беас-куле” (тада најчувенији солунски ресторан). Увече је Нушић инсистирао да се у томе ресторану вечера, на што није било тешко наговорити Балугџића, јер је израније знао да је то најбољи ресторан.
    Таман су сели за један сто, отворише се врата и појави се Паја са кумицом. Балугџићу застаде гутљај пива у грлу, прогута га и промрља:
   „Откуд сад ови?”
   Али диже се и, да не би дао прилике да Нушић ужива у његовој забуни, приђе им и понуди их да седну за друти сто. Кум је свакако морао рећи да су се изненадили када су добили „његово” писмо...
   „О, да, да”, одговорио је Балугџић, јер је крвнички погледао Нушића са стегнутом песницом иза леђа.
    Али Нушић у свему томе није још видео освету за београдски скандал. Диже се, приђе столу и представи се. Балугџић шкрипну зубима, али немаде куд, већ приликом представљања додаде:
   „Ово су мој кум и кумица.”
   „А, Ви сте то!“, узвикну Нушић, „због Вас сам ја данас, дакле, обијао ноге цео дан по чаршији?”
   „Како због нас?”, зачуди се кумица.
   „Па окупио ме Жика да му густирам неки поклон за Вас, јер вам дугује као кум и обећао вам да ће купити у Солуну... Али вас могу уверити, бићете врло задовољни: купили смо вам један диван и скупоцен сат, велики, стоји на патосу, за трпезарију.”
   Балугџић стиште зубе и Нушић је јасно осетио да му је овај нешто пожелео, али се није имало куд.

* * *

   Сутрадан је Балугџић отишао солунском конзулу Владимиру Љотићу, узајмио је новац и лутао по чаршији, док збиља није нашао „диван скупоцен сат, велики, који стоји на патосу, за трпезарију”. При повратку, у возу, рекао му је: „Горко си ми се осветио.”