За читање и уживање – Е. Л. Докторов

ХУДИНИ, НАГЛАВАЧКЕ

...Случајно је баш тог истог дана Худини требало да изведе један од својих спектакуларних подухвата под ведрим небом. Стога није могао да размишља о надвојводиној смрти колико би зацело иначе размишљао. Изишао је из куће, позвао такси и одвезао се до Тајмс сквера. Ту су му, након сат и по, пред  очима неколико хиљада људи, навукли на леђа лудачку кошуљу, привезали му челично уже за глежњеве и подигли га наглавце до половине висине облакодера на Тајме скверу.
   Сваким окретом дизалице на крову подигао би се за који метар више њишући се на ветру. Светина је клицала од усхићења. Било је вруће и небо је било плаво. Што се више уздизао то је и улична врева била све удаљенија. Видео је наопачке своје властито име исписано изнад улаза у позориште „Палас”, пет улица даље. Аутомобили су трубили а трамваји су се све дуже задржавали на Тајмс скверу јер су возачи желели да виде шта се догађа. Полицајци на коњима звиждали су својим пиштаљкама. Све је било окренуто наопачке – аутомобили, људи, тротоари, полицајци на коњима, зграде. Небо му је било под ногама.

Худини је прошао поред семафора с резултатима бејзбола који су били постављени на облакодеру. Дубоко је дисао и био миран у опасности, што је била способност коју је развио годинама и годинама телесне дисциплине. Наложио је својим помоћницима да га подигну на висину отприлике дванаестог спрата, тако да буде заиста високо у ваздуху, али опет не толико да људи не би могли лепо одоздо га виде. Намеравао је да се усправи снагом мишица као акробата на трапезу и дохвати се ужета за које је везан ланцем око глежњева. Затим ће се ослонити на ноге, са стопалима усађеним у кривуљу велике куке, па ће махати руком светини спуштајући се на земљу. Худини се у последње време нешто боље осећао. Своју жалост за мајком, страх да ће изгубити публику, сумње које су га мучиле да му је живот безначајан а сви успеси смешни – сав терет свакидашњих брига и мука некако је лакше подносио.
   То је приписивао својој новој делатности, раскринкавању спиритистичких опсенара, ма где наишао на њих. Теран својом тугом за обожаваном мајком, прекидао је спиритистичке сеансе, разобличавао траљаве трикове медија и извргавао јавном руглу обмане и подвале којима су шарлатани искоришћавали лаковерносг безазлених грађана. На свим наступима нудио је по десет хиљада долара свакоме ко изведе нешто што он, Худини, неће моћи да понови механичким средствима. Новинари и публика били су одушевљени тим новим елементом у његовим наступима, али то је за њега било споредно. Рекло би се да сада, кад му је мајка умрла, мора бранити небеса.

Борећи се, имао је осећај да ће ускоро разазнати границе подручја у којем она борави. Његови приватни детективи обилазили су спиритистичке салоне у свим градовима у којима је гостовао. И сам је одлазио на сеансе прерушен у седу удовицу са велом преко лица. Осветлио би џепном батеријом танку жицу помоћу које су подизали сто. Збацио би покров испод којег је била скривена „Виктрода”. Зграбио би звучнике који су лебдели у ваздуху, и шчепао за врат ортаке скривене иза застора. Тада би се усправио и драмским покретом смакао перику од наковрчане беле косе и обзнанио свима ко је. Навукао је себи на врат на десетине парница.
   Худини је запазио да се дигао до потребне висине. Ветар је ту био нешто снажнији. Осећао је како се окреће у ваздуху. Гледао је у прозоре на облакодеру на Тајмс скверу, а онда у широки простор изнад Бродвеја и Седме авеније.

Едгар Лоренс Докторов (1931–2015) био је један од најзначајнијих америчких романописаца 20. века, уредник у издавачким кућама и предавач на факултету, а најчувенији је управо по роману „Регтајм”, награђиваном и као филм и позоришна представа. У свим његовим историјским романима у радњу су укључени стварни ликови, али у додатно измаштаним околностима. Рођен је у њујоршком Бронксу, као дете другог нараштаја Јевреја избеглих из царске Русије. Име је добио по Едгару Алану Поу.

   – Хеј, Худини! – позвао га је неко.
   Ветар је окренуо Худинија према облакодеру. Неки човек му се церио, окренут наглавце, с прозора на једанаестом спрату.
   Могао се заправо извући из лудачке кошуље за мање од једног минута. Али кад би се пребрзо извукао, људи му не би веровали да се није послужио неким триком. Зато се навлаш извлачио спорије. Рекло би се да се упиње из петних жила. Чуо је како људи доле на улици уздишу и јојкају кад год би се челично уже трзнуло и заиграло. Убрзо му је цела горња половина тела, заједно с главом, била заплетена у тканину. У дебелом морнарском платну лудачке кошуље био је мрак као у рогу. Отпочинуо је на тренутак. Висио је главачке изнад Бродвеја; година је била 1914, а надвојвода Фрањо Фердинанд наводно је убијен у атентату. У том трену изрони једна слика из његовог сећања. Била је то слика малог дечака што се огледа у блиставој површини аутомобилског фара.

За ову чудновату појединост дознали смо из мађионичаревих личних, необјављених списа. У својој каријери јавног забављача Хари Худини стекао је склоност ка преувеличавању, па стога не смемо узети здраво за готово његову тврдњу да је то био једини мистични доживљај у целом његовом животу. Како било да било, у породичној архиви се чува подсетница господина Худинија која носи датум свега недељу дана после тог догађаја.

(Из књиге „Регтајм”)