Потера дуга петнаест година

ХОМОЉСКА БРАЋА

Живот и прикљученија чувених хајдука Барбуловића завршили су се правим малим ратом у једном пожаревачком селу уз учешће пандура, жандарма, чак и војске

Било је то 23. јануара 1929 . године. Један, видно припит, човек из све снаге је наваљивао да уђе код пожаревачког жупана Боре Стефановића. Када је коначно успео да се пробије до жупана, саопштио му је нешто у шта је овај једва смео да поверује. Човек је тврдио да зна где се налазе озлоглашена браћа Барбуловић, Трифун и Димитрије.
   Реакција жупана и није била за чуђење, с обзиром да се радило о хајдуцима за којима су годинама трагали полиција, жандармерија, па и војска, у целом пожаревачком крају. Па и знатно даље. Тек, никоме није успевало да им стави соли на реп. Поодавно се говоркало да су можда чак и духови. Барбуловићи су упадали у села, пљачкали богатије домаћине, трговце, газде, потом нестајали негде у Хомољу. И сада је тај пијанац убеђивао жупана да се Барбуловићи налазе у селу Ћириковцу, недалеко од Пожаревца. И то не само да зна да се налазе тамо, већ може да покаже и кућу у којој се крију. У Ћириковцу су већ четири дана. Човек је непрестано понављао:
   – Тамо су, господине жупане, немојте да пропустите ову прилику!
   Куд ће, шта ће, него да провери. Убрзо су кроз Пожаревац, а ка Ћириковцу, протутњала три камионета натрпана жандармима.

Посете у глуво доба

   До тог тренутка, браћа Барбуловић су измицала потерама дуже од петнаест година. Рођени у селу Рановцу код Петровца на Млави, одметнули су се у гору још 1914. године, на самом почетку рата. Наиме, старији брат, Трифун, требало је да ступи у војску, у Девети пешадијски пук. Како му то није падало на памет, побегао је у шуму. Убрзо га је следио млађи брат, Димитрије. Испрва су пљачкали тек да преживе, али су се касније острвили, па су нападали кога су стигли. Неко време, за бугарске окупације, за ово им се и прогледавало кроз прсте. Нападали су бугарске коморе, пљачкали, потом бежали у планину.
   Ипак, са својим крвавим занатом су наставили и после рата. Окупили су банду, такозвану дружину, па више и нису бирали мете. Било је довољно да се прочује да неко има новца, па да може да очекује браћу Барбуловић у глуво доба ноћи. Још ако је кућа негде на осами, власник је готово могао да се клади да ће кад-тад стићи ред и на њега. Потере нису помагале, хајдуци су ударали и бежали. Претпостављало се да имају јаку и разгранату мрежу јатака, који их нису пријављивали властима, што из неке користи, што из страха од освете. А браћа су се и те како потрудила да се рашчује претња да, ако би некоме пало на памет да их пријави, слободно може да се поздрави са животом. Не само тај домишљан, већ цела његова ближа и даља породица.
  Зулуми Барбуловића достигли су врхунац негде почетком 1924. године. Ипак, потере су све више сужавале круг, па је банда растурена, док су браћа побегла у Румунију. Тамо су узели лажна имена, Тома и Мина Петровић. Да све буде занимљивије, такви су ступили у државну службу, и то као нека врста полицајаца. Трифун је стигао и да се ожени.
   Ипак, није се смиривао ни велики жупан Стефановић, те је преко агената сазнао за њихово боравиште. Званично је тражено хапшење и изручење, све пропраћено гомилом чврстих доказа. Румуни само што су одлучили да их похапсе, а Барбуловићи су поново нестали. Вратили су се у завичај. И наставили по старом. Само, још окрутније.
   Напади су учестали, а испоставило се да су браћа нашла нов начин деловања, који их је колико-толико штитио и омогућавао им слободно кретање. Однекуд су добавили жандарске униформе, па се причало да су Димитрија виђали у центру Пожаревца, док је Трифун пролазио главним сеоским џадама, без икаквог зазора.
   Тако су једном приликом пресекли телефонске жице између Пругова и Пожаревца, те у бусији дочекали председника пруговске општине Драгутина Станковића. Овај се с радницима враћао са орања, када су пред кола из јарка излетела браћа Барбуловић, у уредним жандарским униформама. Драгутин им је објашњавао да нема новца, ни код себе, ни код куће, али нека кажу колико треба, па ће он да спреми, да откупи главу. После већања, Барбуловићи су решили да оду његовој кући и лично се увере да новца нема. Злостављали су укућане, направили преметачину, Станковићевој кћерци претили да ће јој убити оца на њене очи ако не ода где се налазе паре. Испоставило се да новца заиста није било, те су везаног Драгутина одвели са собом и у пољу га убили. Бесни, прво су га искундачили, да би му потом неки од браће испалио метак у потиљак.
   Ређао се напад за нападом, пљачка за пљачком. Убијене готово да су престали да броје. На Бадње вече 1928. године упали су у кућу у селу Живици. Домаћин Никола, иначе зеленаш, кумио је и молио за милост. Објашњавао је да нема пара, да су у народу, али хајдуци нису поверовали. Један је на његове очи разгоревао жар у пегли, те ужарену справу приносио лицу Николине деце. На послетку, просули су жар из пећи и Николу терали да игра по томе. Када су се Барбуловићи изгубили у шуми, без плена, нико у породици није могао да поверује да су извукли живе главе.

Опсада Ћириковца

   С јесени 1928. године деловало је као да се властима срећа насмешила. Неко је случајно открио да су Барбуловићи у Дубочки, и то у кући сестре председника општине. Жандарми су брзо стигли, кућа је опкољена, али је после целоноћног пушкарања хајдуцима некако пошло за руком да се пробију из обруча. Иако је борба трајала тако дуго, ниједан сељак није помогао жандармима, нити је иједан изашао из куће. Доцније су се правдали да „ништа нису чули”. Потом је крајем године председник општине ћириковачке јавио жупану да се Барбуловићи налазе у његовој општини. Главе уцењене на 50.000 динара свакако су допринеле да се онај припити веселник појави у Пожаревцу, с важном вешћу. Можда је љутом ракијом покушавао да одагна страх.
   Тек, тог 23. јануара, око поднева, жандарми су се нашли пред Ћириковцем. Колона је застала на улазу у село, па су приупитали потказивача која је то тачно кућа. Успут су му скренули пажњу да добро пази, глава му игра на раменима. Овај се смешкао, тврдио да нема шта да брину, показаће им већ. Само нек наставе. Колона је тихо, колико је то било могуће, пролазила кроз село. Зауставили су се у близини куће. Жандарми су, пошто им је онај потказивач тачно показао домаћинство, заузели бусије, а њему дозволили да се удаљи. Овај се нешто раније намах истрезнио, ваљда кад је схватио у шта се уплео и да се неће наносати главе ако којим случајем акција пропадне.
   Испоставило се да кућа припада Владимиру Димићу, а налази се усред села, недалеко од општинске суднице. Димић је чувао овце, али се по дворишту врзмала његова жена. Поручник Барбарус дозвао ју је и питао кога има у кући. Жена је тврдила да нема никога. Утом су жандарми дотерали и Димића. Обоје су тврдили да унутра нема људи, а поготово не браће Барбуловић. Када су им нешто озбиљније припретили, жена се присетила да су у кући два жандарма који су дошли претходне ноћи. Више није било сумње да је реч о Барбуловићима.
  Пошто су у дворишту биле две зграде, жена је натерана да тачно покаже зграду у којој су хајдуци. Руком је показала једну кућу. Жандарми су је послали жену, да Барбуловиће позове на предају и објасни им да нема излаза. Одговор је била пуцњава из пушака, уз урлање да се живи неће предати.
   Потом је прозору куће притрчао бугарски емигрант Стојан Цветков, који се добровољно прикључио потери нешто раније. Провирио је унутра, тек да би тренутак касније пао изрешетан. Обострано пушкарање се наставило. У кућу је убрзо упућен и Димић, да и он, као јатак, покуша да приволи Барбуловиће на предају. Они су и по њему одговорили да о томе и не мисле. За то време жандарми су довикивали хајдуцима:
   – Не мислите да ћете се извући, као пре у Дубочки! Сада је дан, а ноћас ће бити месечина и снег!
   Хајдуци су, међутим, ћутали.
   Око два сата по подне стигло је и појачање од два вода војника. Пуцњава је постала још жешћа. Жандарми и војници нису жалили муницију, док се из куће тек с времена на време зачуо понеки пуцањ. Ипак, и то је било довољно да жандармеријски поднаредник буде прострељен кроз обе ноге. Несрећник је некако успео да се склони иза неких кола, где му је притрчала болничарка Ковиљка Радулановић, нетом пристигла из Пожаревца. Храбра жена га је превила, а потом преко брисаног простора претрчала до главнине жандарма, праћена пуцњевима из куће. Поручник Барбарус је и даље покушавао да хајдуке приволи на предају:
   – Предајте се, све вам је узалуд! Баците пушке и револвере и предајте се нашем мајору. Нећемо вам ништа учинити. Судиће вам се.
   Из куће је допро само кратак одговор:  – Нећемо живи.
   Опсади су присуствовали и жупан Стефановић, пешадијски потпуковник Влаховић, жандармеријски мајор Вукојевић, срески поглавар и сви полицијски службеници. Сви су чинили шта год су могли да се са хајдуцима сврши пре него што падне ноћ.

Епилог и смрт

   За то време, цео Пожаревац је био на улицама. Сви су се распитивали o борби између хајдука и жандарма. Аутомобили, камионети и санке стално су јурили између Пожаревца и Ћироковца. Превозили су муницију, оружје, бомбе, бензин.
   Дотеран је и један митраљез, потом и топ од 37 милиметара. Испрва је митраљез почео да дејствује. Кућа слаба, па је почела да се руши и расипа под рафалима. Хајдуци би се притајили, да би касније опет одговорили пуцњавом. Жандармима је дозлогрдило, па је на положај извучен топ. Било је исто као и са митраљезом. Тишина, потом пуцњава. На кућу је потом бачено неколико бомби. Без икаквог успеха, испоставиће се. Барбуловићи су чак успели једну да врате у двориште, па су жандарми били принуђени добро да залегну, док су гелери летели по околини.
   Жупан се стално распитивао да ли је стигао бензин. Када су му коначно одговорили да јесте, макар нека количина, наредио је да се из ватрогасне пумпе кућа полије бензином и запали. Овај покушај није успео, јер је платнено црево пропуштало гориво. Жандарми су потом принудили Димића да принесе неколико снопова шаше до куће, потом да их потпали. Овога су хајдуци одмах убили. Тада су један поднаредник Деветог пука и двојица жандарма дограбили кофе с бензином, опрезно се приближили кући, док су их колеге покривале ватром. Почели су грађевину да заливају горивом. Бацили су шибицу, те је најпре букнуо прозор кроз који су хајдуци пре тога најжешће пуцали. Потом су сипали бензин на још два прозора, онда и у саму кућу.
   Барбуловићи се за то време нису оглашавали. Ни пушка да пукне. Охрабрени, жандарми и војници су изашли из заклона, слободно су се шетали по дворишту, па и око самих кућних врата, одакле је само неколико минута раније сипала смртоносна ватра. Нашли су се ту и неки радознали сељаци.
   Жандарми су већ стали гласно да се договарају да упадну у кућу. Задржао их је наредник Обрад Миливојевић, који је дохватио једну малу канту бензина. Хтео је да се осигура, да улије још мало бензина у запаљене просторије. За сваки случај.
   Кроз један узани прозор убацио је бензин, те при светлости ватре видео оба хајдука. С упереним пушкама стајали су иза врата, ваљда у очекивању налета жандарма. Она кантица је изгледа пала близу њих, те је једног од браће Барбуловића захватила ватра.
   Овај је намах излетео из куће, све пуцајући, док је на њему горео предњи део блузе. Следио га је брат. У тих неколико секунди у дворишту је завладала паника. Жандарми су хватали заклон, док су сељаци обарали све рекорде у прескакању тараба. Ипак, испоставило се да је било и присебних, па су неколико корака касније браћа Барбуловић пала изрешетана мецима. У метежу је страдао и општински кочијаш, који је пре тога приљежно помагао у паљењу куће.
   Жандармима није падало на памет да се замарају гашењем куће. Ипак, сачекали су док не остане само згариште, како се пламен не би проширио на околна домаћинства. У дворишту је нађена дубока рупа прекривена шашом, накрцана намирницама. То је било тајно скровиште хајдука. Потом су лешеви браће Барбуловић пребачени у Пожаревац, где су два дана били изложеи у дворишту начелства, како би се сви уверили да су страшни хајдуци коначно мртви. Код њих су нађенa разнa документa и писанија, па је у следећих неколико дана похапшена читава јатачка мрежа. Преко седамдесет њих је осуђено на дугачке казне, и то је био коначни крај петнаестогодишње потере.

Број: 3646 2021.
Аутор: Немања Баћковић
Илустратор: Алекса Гајић