С оне стране вероватног

ХАЛАПЉИВИ ЉУДОЖДЕР

Дивовски створ лута дивљим пределима Северне Америке у потрази за усамљеним путницима који ће му постати лак плен

Оџибве, староседеоци подручја Великих језера у Северној Америци, видели су неухватљивог препреденог духа Виндига, познатог по томе што вешто избегава погледе усамљених путника које прати. Описали су га као створење веће од дрвета, с устима без усана и шиљатим зубима. Његов дах прати језиво шиштање, за собом оставља крваве трагове и спреман је да прождере сваког ко му се нађе на путу – чак и децу. Кад се добро наједе, постаје још већи, али и гладнији.
   Заједно с Оџибвама, други народи који припадају породици Алгонквина, стварали су своја предања о Виндигу. Како су насељавали велики део Северне Америке, од источне обале до Стеновитих планина, по континенту су се преносиле углавном сличне приче о веома високом кошчатом бићу неутаживе глади.
    Неки извори наводе да има оштре очњаке, дугачак језик и светлуцаве очи; негде се спомиње да му је кожа жућкаста, или да је у стању распадања, док су нека племена тврдила да му је тело прекривено длакама.

                Пакт са ђаволом

   Назив „виндиго” („вендиго”, „виндего”) јавља се у неколико језика северноамеричких Индијанаца и има више превода. Може да означава сову, злог духа, чудовишног људождера, грамзиво створење. Похлепа и незаситост и јесу његове главне особине. Верује се да је савршен ловац, као и да помоћу црне магије управља временским приликама.
    Већина легенди каже да су ова злоћудна створења некада била људи. Сваки човек који је прибегао људождерству, макар и у крајњој нужди, осуђен је да се претвори у Виндига. У прошлости се неретко дешавало да зими племена и досељеници остану заробљени у шумама, оковани ледом. Данима су били без хране, па кад би глад постала неподношљива, једино што им је преостало било је да се хране месом оних који су умрли од хладноће и исцрпљености.
   Иако је то била пука борба за живот, по старим предањима, преображај у Виндига била је казна за сваког људождера. Човек остаје замрзнут у Виндигу и може да се ослободи само ако га убију – то је једини начин да се уништи зли дух. По једној верзији предања, први Виндиго пре преображаја био је ратник који је склопио пакт са ђаволом не би ли спасио своје племе. Када је постао неустрашиви злодух, заштитио је заједницу, али након тога постао је сувишан. Избачен је из племена и приморан да живи у изгнанству.
   Виндиго лута континентом и људима се прикрада иза леђа, спреман да нападне кад најмање очекују. Ако и осети његово присуство, човек није довољно брз да се окрене и види га, јер се овај за тили час сакрије. Прогањање и застрашивање уме да траје данима, док се жртва потпуно не исцрпи. Виндиго јој понекад шапуће неразговетне речи, доводећи је до ивице лудила. Крајњи циљ му је да се нахрани сочним месом.

Необјашњиво лудило

   Европски досељеници нису одбацили предања староседелаца. Напротив, обогатили су их својим сведочанствима. Према извештајима исусоваца из 1661. године, људе око Великих језера обузела је тајанствена болест звана „виндиго психоза”. Испољавали су знакове лудила и беса праћене глађу за људским месом. Попут вукодлака, нападали су и прождирали мушкарце, жене и децу, али ништа није могло да им задовољи апетит. Они здрави морали су да их побију. У неким племенима били су блажи, па ако би појединци оболели од „виндиго психозе”, лечили су их животињским месом и машћу. Дешавало се да болесник тада повраћа лед, што је био знак да се ослобађа опаке заразе, а са њом и злог духа који га је запосео.
    Од половине 19. до двадесетих година 20. века људи су тврдили да су видели Виндига близу града Розо у Минесоти. Убрзо потом, умро би понеки мештанин под неразјашњеним околностима. Гласине су престале да се шире изненада, као што су се и појавиле.
    Најпознатији случај „виндиго психозе” забележен је 1878. године. Свифт Ранер из Алберте у Канади, припадник народа Кри, проводио је зиму у ужасним условима, гладујући заједно са својом породицом. Иако је испостава предузећа „Хадсон Беј” са залихама хране била удаљена око 40 километара, Ранер није покушао да стигне до њих, већ је одлучио да убије и поједе своје ближње. Власти су истражиле злочин и, пошто су утврдиле да људождерству није прибегао из крајње нужде, осуђен је на смрт.
    Захваљујући бројним сличним извештајима, расла је радозналост психолога, етнографа и антрополога за појаву која им је била непознаница све док нису дошли у додир с алгонквинским народима. Како то обично бива, мишљења су била подељена. Неки истраживачи су осуђивали наивне антропологе зато што нису довољно сумњичави, већ узимају сведочења староседелаца здраво за готово, не трудећи се да нађу никакав доказ. Исти ти антрополози, и поред осуда, држали су се прича очевидаца, којима су поткрепили своје уверење да „виндиго психоза” није измишљотина.

                                          * * *
    Предање о Виндигу и чудној болести ипак је оставило трага, па се тако „виндиго психоза” нашла у међународној класификацији болести, али као редак поремећај особен за културу из које је потекао и који се темељи само на исказима, не и на научним доказима. Главни симптоми су неутољива потреба за једењем људског меса, депресија, убилачки или самоубилчки нагони.
   Нових истраживања о овоме има и данас. Многа од њих покушавају да докажу да је болест измишљена само да би се нашао изговор за изопштавање непожељних чланова племена или њихово погубљење.

Број: 3707 2023.