За читање и уживање - Алваро Кyнкеиро Мора

ХАCИНТОВ КИШОБРАН

Гереиро де Носте ишао је узбрдо, прелазећи превоје називане Арнеиро, кад налете на неког човека који је носио огроман кишобран, већи и од њега самог, пепељасте боје. Гереиро му пожеле добар дан и задиви се величини кишобрана, никад не виде толики.

– Није то ништа! – рече човек, онижи, румен тип кога су красили проседи бркови, и показа Гереиру рукохват кишобрана, који је био људски лик, с брадом од длаке и кристалним очима, а црвена и отворена уста изгледала су људски жива.

– Ала су уста! – излете Гереиру.

– Кишобране, исплази језик! – нареди власник кишобрана.

И кроз она уста кишобрану изађе дугачак и црвен, прави псећи језик који умиљато лизну господареву руку, на шта овај скиде качкет и стави га на земљу испред Гереира, који убаци у њ једну пезету.

– У чему је трик? – упита Гереиро, који је иначе био много радознао.

Незнанац се насмеја.

– Није никакав трик, него мој зет Хаcинтo.

И објасни како је његов зет Хаcинтo нашао овај кишобран у пољу у Фриолу и како му се учинио добрим кишобраном, повећим, додуше, али пошто је изгледало да је кишобран изгубљен, узео га је и обрадовао се јер је управо у том тренутку почело добро да киши. Хаcинтo је отворио кишобран, а овај, отворивши се и затворивши се, прогутао Хаcинта. Поново отворен, кишобран је летео кроз ваздух, да би се спустио крај Хаcинтове куће, на гумно тик уз шталу. Хаcинтo, изгубљен не зна се где, унутар кишобрана, викао је кроз уста од дршке – тад му још није била избила брада. Притрчали су жена, шураци, свекар и свекрва, комшије.

– Ја сам, жено, Хаcинтo! – довикивао је жени.

Ова није знала шта да чини. Глас је био Хаcинтов. Да макар нешто проба, жена се истури пред кишобран, који је и даље зврјао отворен у небо.

– Ако си Хаcинтo Онега Рибас, ожењен Мануелом Гарсијом Вердес, покажи!

И ту Хаcинтo први пут исплази језик.

– Исти! – рекла је жена, која, велим ја, мора да га зна.

Алваро Кункеиро Мора (1911–1980) био је галицијски књижевник, преводилац, новинар и оснивач Удружења галицијских писаца. За роман „Хронике једног црквењака” добио је Награду шпанске књижевне критике 1959. године.

Истини за вољу, Хаcинтo је имао много велики језик, који му се преливао из уста кад би се занео и који га је коштао много притвора кад је оно вршио војну обавезу у Заморској 8, у Лугу. А сада, откад је био кишобран, или био у кишобрану, још му је више нарастао од силне употребе, вадио га је сваки час да покаже да је ту, па се онда мазио с родбином, чак и с кравама, од којих се хранио, пожудно их сисајући.

– Што не идеш с њим на вашаре? – упита Гереиро, који је већ зажалио што убаци ону пезету у качкет Хаcинтовог шурака.

– Неће моја сестра. Она спава с кишобраном. На крају крајева, муж јој је!

Хаcинтов шурак рече да би да се одмори мало и опрости се од Гереира, који настави својим путем. Шурак и зет остадоше у разговору. Кишобран је, по свему судећи, рекао нешто што се овом другом није допало, јер му брка, онако мали, даде једну ћушку. Кишобран викну нешто, али Гереиро није могао да разабере шта. Настаде препирка, а Гереиро пружи корак. Само му још треба да се ували у неку беду!

Падала је киша на оном врху Ариса, на засојној страни Арнеира. Пре него што је почео да се спушта у Ломбадас, Гереиро се испе на једну стену и виде како човек с кишобраном отвори овај, с доста напора, и увуче се унутра. Кишобран полете изнад расцветалих жукви. Летео је насупрот ветру, носећи шурака, који га је узјашио уз шипку. Гереиро није могао да се уздржи и викну из свег гласа:

– Господине Хаcинтo!

Нешто црвено блесну на кишобрановом рукохвату, између ногу Хаcинтовог шурака. Био је то језик, нема сумње. Онда се Хаcинтo добро узвину и настави пут, ако је веровати Гереиру, према Гуитирису или Ла Коруњи

Cа шпанског превела
Гордана Ћирјанић