Све се може кад се хоће

ГДЕ ГОД НАЂЕШ ЗГОДНО МЕСТО...

Кад се ратни фотограф, слуђен страхотама које је снимио, вратио у завичај, имао је шта да види...

У првој половини деведесетих година прошлог века бразилски фото-репортер Себастиао Рибеиро Салгадо био је на задатку у Руанди. Ваљало је да документује ондашњи стравични грађански рат. Призори којима је сведочио и који су овековечени његовим апаратом оставили су неизбрисив траг. Заправо, боравак на овом терену променио  га је за сва времена. Никако није могао да заборави страву и ужас убијања, лешеве свуда, свакодневне језиве призоре. Једва је чекао да се врати кући.
   Године 1994. вратио се у родни Минас Жераис. Надао се да ће тамо наћи толико жељени мир, у зеленилу непрегледних шума у којима је провео већи део детињства и младости. Било је то станиште многих егзотичних врста биљака и животиња.

Само, када се коначно вратио кући, готово да није препознао околину. Уместо зеленила тропске шуме затекао је пустош. За само неколико година велике компаније исекле су готово свако дрво у околини и претвориле га у сировине. Свуда прашина, голет. Човек је могао да иде километрима а да не наиђе ни на једно дрво. Себастиао је био сломљен. Родни крај био је болестан, као и он. Неко је израчунао да је свега 0,5 одсто површине у околини било прекривено зеленилом. Фотограф је запао у још већу потиштеност.
   Супруга Лелија више није могла да га гледа таквог. А и уплашила се. Није једном помињао да ће да оконча живот. Зато му је изнела један предлог. Да њих двоје лепо обнове шуму у околини. Себастиао није могао да верује шта чује. Ипак, пристао је. Горе није могло.

Пар је убрзо откупио напуштено имање у околини. Успоставили су мрежу помагача и добровољаца. Свако је могао да се укључи. Ко није могао да помогне новчано, радио је. Дуги су ширили вести о пошумљавању. Већ 1998. године Салгадови су основали установу која је имала задатак да се бави искључиво оживљавањем шуме.
   У почетку није ишло лако. Људи су били неповерљиви, готово да су их гледали испод ока, као пар доконих лудака који су на себе примили задатак који тешко да би и држава изнела. Салгадови нису одустајали, набављали су саднице. Људи су помагали. Мрежа се ширила. Ширила се и шума.
   Од 1998. године посадили су више од 2,7 милиона садница. Тачније, 293 врсте. Озеленело је преко шест стотина хектара.
   Салгадове је посебно одушевила чињеница да су се у шуму полако враћале и животиње. Зоолози су педантно избројали да се за неколико година вратило 172 врсте птица, 33 врсте сисара, по 15 гмизаваца и водоземаца. Неко би рекао да је посао завршен. Не и Салгадови. Решили су да не стају, докле год могу да издрже. Стижу нове саднице.