Живот пише драме

ФРЕДЕ, ДОБАР ДАН!

Тешко повређени планинар налазио се само метар-два од провалије па је сваки његов покрет могао да буде кобан

Двојица младих Аустријанаца, двадесетседмогодишњи Фред Цонер и његов три године млађи друг Курт Вилек пошли су 18. октобра 1972. године на алпски масив Тененгебирге. Желели су да га пређу од запада ка истоку. Неко други би, посматрајући низ успона виших од 2.000 метара, вероватно брзо одустао од такве намере, али за ова два младића то је био само један мало напорнији излет. Сличне подухвате извели су већ много пута, а Фред је у неколико наврата чак водио и жену и двоје деце.
   Око два часа по подне већ су прешли више од половине пута и све време пратило их је пријатно јесење сунце. Али, време се изненада променило и, како то већ бива у планини, убрзо је почела права снежна олуја. Фред и Курт су с муком напредовали кроз наносе од око пола метра. На лица им се хватала ледена скрама, а ветар им је пробијао одела. Ипак су наставили према превоју Тауерн којим је требало да се спусте у подножје.

   У осам сати увече олуја је престала, појавио се и Месец. Фред, који је ишао први, врло брзо је схватио да су промашили превој. Пред њима је сада био опасан источни усек. Помисао да се врате и поново покушају да нађу превој брзо су одбацили, свесни да би опет могли да залутају, а провести ноћ у планини било би тешко, ако не и кобно. Остала им је само да се спусте преко усека који је био пред њима.

Фред је, као искуснији, опет кренуо први – корак по корак на залеђеном тлу. Једва да је стигао до средине кад се оклизнуо и полетео према провалији. Очајнички је покушавао да се за нешто ухвати, али узалуд. Срећом, метар-два од понора ударио је о неку избочину и ту се зауставио.
   Курт је све то посматрао престрашен и немоћан да било шта учини. Кад је видео да се његов друг ипак зауставио, отео му се уздах олакшања! Покушао је да дође до Фреда и извуче га, али већ после првог корака ноге су му полетеле увис. Нагонски је пружио руке и ухватио се за гране једне јеле. Тако се извукао, али до Фреда није могао да дође. Зато му је само довикнуо неколико охрабрујућих речи и упитао га да ли је повређен.



   – Мислим да сам сломио ноге, али не крварим – одговорио му је он. Потом је покушао да се одмакне од ивице понора. Међутим, чим се померио, склизнуо је још неколико центиметара.
   Покушао је поново, окренуо се некако на бок и сео. Курт је био тридесетак метара даље.

   Температура се у међувремену спустила на око 10 степени испод нуле. Планинаре је чекала тешка ноћ. Фред је покрио ноге ранцем и примирио се. Јасно је видео светла касарне удаљене око километар и по од гребена, као и неколико сеоских имања у долини. Кроз мали доглед разазнавао је лица војника и људи на имањима. Нажалост, ни он ни Курт нису имали батеријску лампу којом би скренули пажњу на себе.
  Фред се сетио да у џепу има звиждаљку па је сваког минута по шест пута звиждао алпинистички позив за помоћ, али га нико није чуо. Онда се мало умирио и мислио на жену и децу. Потом су се јавили и први знаци поспаности – глава му је начас клонула, али баш у том тренутку зачуо је глас свог друга. Курт је схватио да је сан највећа опасност за Фреда. Ако заспи, склизнуће у провалију и сигурну смрт. Зато је стално причао, и заговарао Фреда. У зору их је хладноћа готово паралисала. Курт је устао и прошетао, што његов друг није могао. Фред је ипак одлучио да, ма колико то било опасно, и он размрда мишиће.

   Одупро се рукама о тле и, упркос боловима, упорно подизао тело. Трљао је руке и померао прсте на ногама. Кад је завршио, приметио је да се опет приближио ивици провалије па се лагано вратио назад. Свитало је кад су спазили да се путем у долини креће аутомобил. Фарови су му били усмерени тачно на место где се налазио Фред. Курт је шибицом брзо запалио новине и почео да маше том бакљом. Узалуд. Возило је скренуло и наставило пут.

Ујутро, нешто пре седам сати, Курт је чуо гласове дрвосеча у некој од увала у близини. Почео је да виче из свег гласа, али га нису чули. Тада су обојица схватили да се налазе на такозваној стени мртвог звука – њихово дозивање нико није могао да чује. Преостало им је једино да Курт покуша да се спусти у долину и потражи помоћ. Довикнуо је то Фреду и журно кренуо. Покушавајући да заобиђе једну стену, умало није залутао. На сву срећу, нашао је њихове синоћне трагове и кренуо држећи се њих. Пуна два часа трагао је за неким превојем којим би могао да се спусти у долину. Кад је у томе најзад успео, умало није настрадао. Само што је почео да се спушта, оклизнуо се и пао, покренувши лавину.
   Покушао је да одскочи у страну, а затим се заустави, али то му је успело тек педесетак метара ниже. Огромна снежна маса протутњала је тик уз њега и он је наставио да се
спушта. У ствари, остатак пута прешао је трчећи. Кад се, исцрпљен и угруван, око поднева појавио на прагу једне излетничке куће, власница је брзо схватила о чему се ради и одмах успоставила радио-везу с полицијском станицом у долини.
   Породице двојице планинара већ су обавестиле окружног полицијског инспектора Петера Реша о њиховом нестанку и он је предузео све што је било потребно. Знајући да усамљен и повређен човек на планини неће моћи још дуго да издржи, Реш је одмах обавестио дежурну спасилачку екипу на аеродрому у Салцбургу. Неколико тренутака касније у потрагу су кренула два санитетска хеликоптера.
   У међувремену, Фред је преживљавао најтеже тренутке. Болови у ногама били су
неподношљиви, па је у једном тренутку помислио да узме таблете за смирење. Одустао је сетивши се да би од њих брзо заспао, што би значило готово сигурну смрт.
   Наставио је с вежбањем, покушавајући да не мисли ни на шта друго. Међутим, како је време одмицало, био је убеђен да Курт није успео и да је вероватно страдао уз пут. Од неиздржљиве хладноће толико се тресао да се уплашио да ће склизнути у понор. Али, и тада је наставио с гимнастиком.
   Одједном је зачуо звук мотора, а онда угледао и хеликоптер. Почео је да маше, али га нису приметили. Неколико минута касније летелица се поново појавила. Опет је узалудно махао. Кад су се спасиоци удаљили, схватио је да је он само ситна мрља коју је у низу пукотина и усека тешко видети. Помисао на нову ноћ у планини потпуно га је обесхрабрила. Био је свестан да то неће моћи да издржи.

Стефан Херст, вођа једне од спасилачких екипа, знао је да усамљеног и повређеног човека неће моћи тако лако да открије. Радиом је јавио Курту да се спреми, а он ће доћи по њега, како би му помогао у трагању. Пола сата касније над Фредом се опет појавио хеликоптер. Спустио се на зараван, тридесетак метара даље, и из њега су искочила два човека. Један од њих био је Курт. Хеликоптер се два пута враћао по спасиоце и опрему. Свако спуштање било је врло опасно – једна скија била је на ивици усека, а пропелер само два метра удаљен од стене. Мало јачи налет ветра разбио би летелицу и унесрећио и спасиоце.
   Око 15 часова најзад је завршена драма Фреда Цонера и он се брзо нашао у болници у Шварцаху. Тамошњи лекари установили су да је тешко промрзао, али да има и тешких повреда: вишеструки прелом леве бутне кости и зглобне чашице, као и ишчашење оба кука. Тек после четворомесечног опоравка Фред је стао на ноге. Доктор Рудолф му је тада рекао:
   – Ви сте врло отпоран и храбар момак, али да сте тамо горе остали још неколико сати, сигурно не бисте преживели.
   – Нећемо више у планине. Овог пута се десило чудо, али се она не понављају – било је све што је новинарима саопштио Фредов пријатељ Курт.

Број: 3554 2020.
Аутор: Ј. Р.
Илустратор: Лазар Качаревић